Sve je počelo u Zrenjninu, a za ljubav prema odbojci zaluge idu na račun Majine starije sestre.
- Maja je bila vrlo radoznalo dete, odlična u školi, a talenat prema sportu je ispoljavala na više polja. Bila je i učesnik međuopštinskih takmičenja iz matematike. Sva tri deteta su mi se najpre bavile plivanjem, sin je prešao na vaterpolo, a Miljana i Maja na odbojku. Odabrala ju je upravo zbog sestre, Miljana je onda bila u juniorskoj reprezentaciji. Maja je volela loptu, uvek nam je negde bila u stanu.
I kako to ume da bude "lovi na talente" zapazili su devojčicu iz Zrenjanina.
- Mnogi stručnjaci su u Maji videli talenat koji je trebalo razvijati, gospodin Boričić je lično došao u Zrenjanin i trađio da Maja dođe u Beograd, trenina u Zvezdi i tamo nastavi školovanje. Isticala se na nekim turnirima, ljudi koji su to pratili su je primetili. Odlazak za Beograd bio je izuzetno emotivan, potisnula sam onaj majčinski instinkt jer smo svesni bili da je to za njeno dobro. Imali smo veliku sreću da je Maja u Beogradu imala dobro društvo, dobre klupske drugarice i ljude.
Bosa naglašava zahvalnost jednoj posebnoj beogradskoj porodici...
- Jankoviće moram da spomenem imenom i prezimenom. Vera Janković joj je bila druga mama. Šta god je trebalo, ona je bila tu. Njihova ćerka Milica, danas su kume. To je bio naš spokoj, da je ona tamo u dobrom društvu. Što se stručne strane tiče, bez daljnjeg. Oni su joj pomogli da usavrši tehniku.
A aktulenog i trofejnog selektora srpskih odbojkašica Bosa je zapamtila za sva vremena još pri prvim susretima.
- Kada je otišla u Zvezdu, trener joj je bio Zoran Terzić. Majinom tati Radetu je govorio da ju je mnogo razmazio, da je dugo nosio njen ranac na treninge, više u šaljivom tonu. Nije mi se svidelo što tako govori, jer se to nije događalo, da ona ode tamo i ne poštuje pravila kluba. To je bio jedan spartanski način života, od Zvezde pa dalje. Samo rad i rad. Mislila sam o njenom zdravlju, otac Rade je bio veliki optimista i znao je da će izrasti u sjajnog sportistu i čoveka.
A onda je Maja zadužila dres nacionalnog tima.
- Pobede su ponos. Zastava i grb Srbije na dresu. Svakome ko žudi da bude sportista je ponos doći do reprezentativnog dresa, a i kapitenska traka. Na svu sreću pobeda je bilo više u karijeri, a kada su bile te najvažnije medalje u karijeri, teško ih je nosila. Osećala sam i ja taj teret zbog nje. Ona je 20 godina u sportu, samo rad i rad, valjda i treba taj rad da se unovči. Upoznala je puno zemalja i kultura, svugde smo bili njeni gosti. Maja je tako želela. Kada je vidim na terenu, prema govoru tela ustanovim joj i emocije, strahove, vidim kada je sigurna da će ekipa koju vodi biti uspešna.
Karijera profesionalnog sportiste toliko je zahtevna da je Bosa poredi sa vojskom.
- Tri puta Olimpijske igre su iza ženske odbojkaške reprezentacije, cela nacija se radovala srebru u Riju, ali je ostala žal jer umalo nije bila zlatna. Tako malo, a tako daleko. Više sam plakala kada je osvajala najviša odličja jer sam uvek razmišljala koliko je znoja, krvi i suza trebalo u jednom vojničkom životu.
Zato je u privatnom Maja našla sve što treba u kolegi sportisti Danilu Ikodinoviću.
- Prvi zvaničan susret sa njim bio je u Danilovom restoranu. Pazite kakva je to sudbina, njega sam izdvajala u toj generaciji vaterpolista. Izdvajala sam uvek Ćirića i Danila, i eto on je dopao da mi bude zet. I ne žalim se, Maji je lepo. Danilo je razume. Život sportiste sa nesportistom je teži, svakako.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
