Srpski atletičar Emir Bekrić, kaže da je i dalje pod utiscima finalne trke na 400 metara sa peponama u kojoj je na prvenstvu sveta u Moskvi osvojio bronzanu medalju i iznenadio čitav svet.
„Živim trku još uvek, čitajući novine i prateći internet forume. Oduševljen sam reakcijama u celoj zemlji. Mislim da su se ljudi prepoznali kroz moju trku, ne samo kao atletsko takmičenje, nego u prenesenom značenju, nešto kao trku u životu, životnu trku, borbu do poslednjeg daha. Iako je u poslednjih 100 metara izgledalo da ne mogu da napravim senzaciju, na kraju se ispostavilo da je sve moguće. Mislim da je svako ko je gledao trku sebe pronašao u nekoj priči. Poenta je da se uvek treba boriti do kraja i da ne smeš da odustaneš“, kaže Emir Bekrić na početku razgovora za MOZZART Sport.
Srpski atletičar poredio je trke u Tampereu i Moskvi.
„U Tampereu sam na EP uzeo zlato, ali sam tamo trčao zbog sebe, svog cilja i svoje lične satisfakcije, a u Moskvi sam, kao što sam najavio, trčao za Srbiju. Bilo je to naše prvo finale u istoriji na 400 metara prepone i treće u bilo kojoj trkačkoj disciplini. Ljudi su jedva čekali to da vide. I zbog svega toga, zajedno smo svi preživljavali i trčali tih 48 sekundi. Način na koji sam istrčao i pozitivna energija kojom sam zračio tokom šampionata razlikuju se od svih mojih ranijih nastupa“.
Bekrić ističe da je u poslednjih 100 metara u Moskvi pobedio prvo sebe, a onda sve ostale.
„Iza ovog rezultata stoji 13 godina teškog rada i odricanja. Tih 100 metara govori i o vremenu kada nisam imao za trenerku i patike, kada sam na treninge išao pocepan, dok sam o masaži mogao samo da sanjam“.
Put do medalje nije bio lak. „Sve vreme sam imao ogromnu želju za uspehom i stoga sam u svaku sezonu ulazio sa jasno zacrtanim ciljem i svaki od njih sam ostvario stopostotno. Jednostavno, čvrsto sam verovao da će moj san zaživeti u javi i prosto je neverovatno kako se veličanstvene stvari u tom trenutku događaju. Život uvek pruža prilike i samo ih treba iskoristiti“.
Reakcija posle trke...
„Bio sam u šoku kada mi je fizioterapeut rekao da sam treći i samo sam rekao „ne“ i počeo da se udaljavam od njega. Noge su mi se odsekle i pao sam na kolena kad sam video zvanični rezultat na semaforu. Bio je to izuzetno emotivan momenat za mene, jer velika je čast da posle 30 godina osvojite medalju za Srbiju i podignite celu zemlju na noge. Taj osećaj ću da pamtim čitavog života“.
