Istina je, lokacija je daleko bolja nego pre dve godine, ali ima nešto za čim smo žalili svih ovih dana koliko smo na Olimpijskim igrama. Nedaleko od hotela u kojem smo odseli pre dve godine je prilično neverovatan deo grada, koji noću vrvi od ljudi i glasne muzike.Lapa... Ta četiri slova odzvanjala su nam u ušima kao što je Petru Cvetkoviću u glavi bila Jagodinka Simonović. Ali, avaj... Obaveze i lokacija sada nam nisu dozvoljavale da još jednom kročimo u Lapu. Sve do preksinoć.Naoštrili se nas trojica, kad shvatimo da je devet uveče i da nemamo para, a da nijedna menjačnica ne radi. OK, pokušaćemo u nekom od hotela, ali niko ni da čuje. Na kraju nam zamene po očajnom kursu, al‘ šta da se radi - sve za Lapu.Sat vremena kasnije, eto nas. Kao da je vreme stalo, ništa se nije promenilo. Hiljade ljudi na nekoliko uzdužnih i poprečnih ulica. Neko u kafićima, neko u restoranu, neko u klubovima, ali većina na ulicama. Trešti muzika odasvud, verovatno mi zato moja Maja stalno kaže da sam gluvi deda. Šta će, ne zna žena kakva ludnica je u Lapi.Ostali smo nekoliko sati, evocirali uspomene i popili nekoliko pića. Naravno, nismo propustili priliku da skoknemo do kraja u kom se okupljaju transvestiti. Izgledaju isto ko ove naše starlete u rijalitijima, mada su im silikoni bolje urađeni. Paze ljudi na izgled, mora da se živi od toga.I posle malo težeg ustajanja sutradan ujutru, nisam žalio ni zbog čega. Vratili smo se u Lapu, makar na nekoliko sati. Vredelo je.
Milan Raševićpomoćnik glavnog i odgovornog urednika
