- Kada sam počela da igram tenis i putujem, slabo sam razumela engleski, a otac je bio stalno sa mnom, jer je majka bila posvećena bratu Milošu. On je student ekonomije i radi u porodičnom poslu. Jedno vreme otac je radio kao advokat, ali je prestao kada je počeo rat.
Ana se potom prisetila devedesetih godina prošlog veka.
- Bila je teška inflacija, plata je gubila na vrednosti i odlučio je da se posveti samo meni i Milošu. Majka i brat su se baš žrtvovali za mene, putovali sa mnom po nekoliko meseci, Miloš je tada bio dete, trebalo je da bude bliže majci - rekla je Ana.Ivanovićeva je, kao i većina tinejdžera, preživela stresan period tih godina, u kom je trenirala i učila.
- Kao dete sam bila veoma stidljiva, nisam se osećala prijatno ni u vrtiću ni u školi. Bila sam štreber i niko nije hteo da se druži sa mnom. Kao tinejdžerka sam bila jako dosadna. Lude stvari nikada nisam radila i nisam išla na časove nepripremljena - priča teniserka.
Ove godine zbog povreda sve više tone na WTA rang listi, ali to je ne demorališe.
- Ponekad moraš da zaboraviš poziciju, ali porazi često znaju da budu jako bolni. Ljudi misle da si izgubio meč, a samo ti znaš da ti je taj poraz podigao veru u sebe. Vremenom sam shvatila da u tenisu kada misliš da imaš sve pod kontrolom, pojavi se protivnik koji je u odličnoj formi i pobedi te, to ne zavisi od tebe. U početku mi je nedostajalo da se prepustim, bila sam slaba. Tek kada sam shvatila da mogu da budem nesavršena, stvari u glavi su postale lakše. Ali te stvari su i dalje veoma stroge prema meni - rekla je Ana.
