Novak Đoković je sigurno najbolji srpski teniser svih vremena, a verovatno i najbolji sportista generalno kojeg je ova zemlja dala.
Međutim Srbija je i pre Novaka oduvek bila zemlja teniskih talenata i velikih šampiona, poput Bobe Živojinovića, Monike Seleš Ane Ivanović, Jelene Janković i drugih.
Dok za pobrojana imena svi znamo, za Nikolu Gnjatovića je malo ko čuo.
A radi se o momku za kojeg je Srđan Đoković, Novakov otac, rekao da nije video veći talenat belog sporta.
"Rođen sam u Beogradu, na Vračaru 1979. godine. Majka, otac i starija sestra bili u moja porodica koja je živela normalnim životom i u ljubavi i pažnji se nikada nije oskudevalo. Ispred naše zgrade nalazili su se fudbalski i teniski teren i ja sam bukvalno sa prozora svakoga dana gledao i fudbalere i tenisere i zavoleo ove sportove. Ipak, tenis mi je nekako ušao pod kožu i sa nepunih sedam godina upisali su me u teniski klub Košutnjak", kaže na početku svoje ispovesti Nikola.
Bilo je dovoljno samo tri meseca da u malenom dečaku treneri prepoznaju ogromni potencijal.
"Dragan Šerer, moj prvi trener, predložio je da odem na turnir u Poreč i to je bio hrabar potez. Na iznenađenje svih ja sam taj turnir osvojio. U Poreču me je primetio čuveni trener Goran Bubanj i dovodi me u Partizan. U Partizanu postajem šampion države u uzrastu do deset godina, a iza mene su bila i takva imena poput Iva Karlovića i Ivana Ljubičića. Sve do osamnaeste godine bio sam prvak države u svim uzrastima. U to vreme sam na trenizima pobeđivao i Nenada Zimonjića, koji je tri godine stariji od mene. Međutim, kako su me u Partizanu prevarili za profesionalni ugovor ja napuštam klub i prelazim kod najvećeg rivala, u Zvezdu. Gotovo kao sina me je prihvatio direktor kluba Slobodan Vojinović i u Zvezdi ostvarujem najveće uspehe: bio sam prvak Jugoslavije do 18 godina u singlu i u dublu a to sam ostvario sa 16 godina, seniorski šampion države dva puta zaredom…", kaže Nikola.
Uspeva Nikola da zaigra čak i na Vimbldonu, ali tada već kreću problemi, prvenstveno finansijske prirode.
"Ispao sam odmah na startu oba puta, i 1996. i naredne 1997. godine, samo zato jer nisam finansija da bih mogao da se pripremam za travnatu podlogu. Ipak, i pored toga na Vimbldonu su svi primetili moj veliki talenat. Godine 1998. od strane Sportskog društva Crvena zvezda izabran sam za sportistu godine i dobio sam sat na poklon. Igrao sam i za Dejvis kup reprezentaciju Srbije protiv Turske i Maroka. Sa mnom su tada u reprezentaciji bili i Tipsarević, Vemić i Tošić. Pre toga sam, u juniorskoj konkurenciji pobeđivao Marata Safina i Fernanda Gonzalesa a Rodžera Federera sam pobedio na jednom treningu. Nema ko mi tada nije predviđao sam svetski vrh", priseća se Gnjatović.
Ali tad se sve okrenulo, umesto da ide ka vrhu, krenuo je stranputicom i putem poroka i to onog najstrašnijeg heroina.
Posle kratkotrajnog boravka i igranja u Barseloni dolazi 1999. godina i NATO bombardovanje. Nikola se vraća u Beograd ne sanjajući da će uskoro doživeti sportski ali i životni sunovrat.
"Hteo sam da budem uz roditelje i svoj narod kad je najteže. U Barseloni se inače nisam snašao kako sam želeo, prvenstveno jer nisam pronašao odgovarajuće sponzore. U međuvremenu, do početka dvehiljdatih izgubio sam i puno poena na ATP listi. Postao sam sparing partner Jeleni Janković i potpisao sam ugovor sa kompanijom Head, sa kojom je ugovor imao i Goran Ivanišević. Dobijam ponudu od kluba Prohema iz Brčkog da budem trener i odlazim u Bosnu. Tamo sarađujem sa kolegom i prijateljem koji je bio zavisnik od opijata ali ja to tada nisam znao. Nažalost, družeći se sa njim nisam izdržao i prvi put sam uzeo heroin sa 21. godinom. Tada kreće moj pakao. Upadam u dugove, u teške narkomanske krize, počinjem da kradem ne bih li došao do droge. Pokušavam da se i dalje bavim tenisom, ali mi ne ide. U to vreme mi se i porodica raspada, u životu mi je potpuni haos. Više od deset puta sam bio u bolnici. Punih 17 godina sam prolazio kroz strahote koje droga nosi sa sobom. Bio sam ipak uporan i nisam hteo da dozvolim da me ta pošast pobedi. Kroz kliničko lečenje i terapije uspeo sam da se izborim i sada sam već nekoliko godina potpuno čist. Tenis nisam zaboravio, ali me boli što su pojedini prijatelji i kolege izgleda zaboravili mene. Bivši igrače i kolege govore roditeljima dece koju treniram da sam bivši narkoman i da ne treba da decu daju meni da ih učim tenisu. A ja nikada, i kada sam u najtežim krizama bio, nisam dilovao drogu niti bih ijednom detetu dao drogu, pre bih sebi ruku odsekao, sa tugom u glasu kaže Nikola.
Nekada najbolji teniser Srbije i jedan od najtalentovanijih igrača sveta je svestan svojih grešaka u životu, ali je još više svestan da želi da dobije drugu šansu da sebi i tenisu kroz rad sa mladima vrati sve oni što duguje, a to je stvaranje novih šampiona belog sporta
"Želim da radim, da treniram nadarenu decu za tenis, a Bogu hvala puna ih je naša zemlja. Znam kroz šta sam prošao, to mi je bila ogromna i nažalost preskuupa životna škola ali zato sada svakom klincu mogu odmah da kažem, što dalje od droge, to je smrt, bavi se sportom. I dalje znam sve one teniske cake da prenesem deci koju drugi ne umeju ili ne znaju. Želim da Srbiji podarim nove teniske šampione, novog Novaka, novu Anu, novu Jelenu, i zašto ne, novog Nikolu Gnjatovića, onakvog kakav je oduvek i trebalo da bude, šampionski i najjači", završava svoju ispovest sa novom nadom u očima Nikola Gnjatović, nekada najveća nada jugoslovenskog i srpskog tenisa.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
Bonus video:
