Dok jutros, očiju punih suza, ponosan, gledam vaterpoliste Srbije kako sa zlatnim medaljama oko vrata, na najvišem postolju Olimpijskih igara u Tokiju pevaju „Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas“ moje misli su sa Novakom Đokovićem.
Ne, nije Srbija u Tokiju osvojila devet medalja, nije osvojila tri zlata, ne, osvojila je deset medalja, osvojila je četiri zlatne.
Ona četvrta je, velika, ogromna, ona je Novakova!
Njemu bi ovaj narod trebalo koliko danas da iskuje zlatnu medalju, veliku, da mu je stavi oko vrata, da i Novak peva i plače, da zapeva „Bože pravde“ kao vaterpolisti, kao i naši drugi zlatni, srebrni, bronzani olimpijci.
Ima li uopšte smisla govoriti zašto? Pa, zbog onih njegovih suza u Tokiju pre koji dan. Zbog one njegove tuge. Zbog toga što je hteo, zbog toga što je prolio krv i suze u tom htenju. Zbog toga što nije odustao, zato što ni jednom nije odstupio, zato što je mogao da kaže, ne mogu, umoran sam, drugi put ću, neću, dosta sam učinio za ovu zemlju, povređen sam… Mogao je, i niko mu reč ne bi rekao, a nije.
Zato što je uvek tu, zato što mu je ova zemlja, ova divna Srbija uvek na prvom mestu, a tek iza toga zdravlje, karijera, umor, istrošeno telo.
Zato što za Srbiju nikad sebe nije štedeo ni za mrvicu, zato što voli ovu zemlju, zato što je on za ovu Srbiju posle 108 godina išao preko Albanije peške.
Zato je četvrto zlato, zato je deseta srpska medalja Novakova. Zato ja, ovako mali, dok plačem dok vaterpolisti pevaju, zato ja koji sam jutros četiri puta isključivao televizor, priznajem, nisam verovao, mislim jutros na tebe veliki čoveče. Bole me jutros one tvoje suze u Tokiju zato što se bojim da ćemo ih brzo zaboraviti. A ne bi trebalo. Svaka ta tvoja suza zlatna je medalja veliki čoveče.
Zato se jutros, dok vaterpolisti, ti veliki ljudi pa tek onda veliki sportisti pevaju „Bože pravde“ u Tokiju, klanjam njima, klanjam svim našim sportistima i iznad svega tebi veliki čoveče.
Kurir sport / Zoran Šaponjić
NE PROPUSTITE
