Viktorija Viki Mitrović je otvorila dušu o jezivoj traumi iz detinjstva, kada ju je kao devojčicu silovao sveštenik.
- On je sveštenik iz mog sela. Mi u selu imamo crkvu, imamo veronauku, mi smo nedeljom uvek odlazili na liturgiju. Ja sam u tom periodu često išla tamo, išla je i tetka mlađa. Tako je sve krenulo. Liturgija traje do 12, pola 1 popodne. Nisam bila tamo sama, uvek je bio neko, ljudi, hor. Nakon toga svega, desio se trenutak kad sam ostala sama... - pričala je Viki, koja se u tom trenutku slomila.
- Imala si samo 12 godina - dodao je Nemanja.
- Da... Ćutala sam o tome dok nisam više mogla da izdržim. Kada sam otišla u skroz pogrešnom smeru, pukla sam, ispričala tetki, ona je prenela babi i dedi, oni tamo gde treba. Ja sam možda jedini prijavljeni slučaj, ali mislim da nisam jedini - ispričala je Mitrovićka.
- Da li si viđala njegovu decu na ulici? Da li su pokušali da ti postave pitanja? - pitao je Vujčić.
- Ne. Kad ih vidim, uvek spustim glavu. To su neki trenuci koji me podsećaju na sve to. Sve me podseća na to, ali nosim se sa tim. Čula sam da je na slobodi i pušten, ne znam kako bih se ponela kad bih ga srela na ulici. On je to uradio u crkvenoj prostoriji, bilo je pokušaja, na Božić, svetog Jovana, bilo je uhođenja... To nikada ne može da se zaboravi, ali pokušavam da suzbijem sve to. Gledam u patiku, a sve mi se slike stvaraju. Stvara mi se slika sobe, crkve, situacije - ispričala je Viki.
- To je soba gde ljudi pokušavaju da nađu spas, a ti si doživela seksualno nasilje. Koliko je puta pokušao da te siluje? - pitao je Nemanja.
- Dva, tri puta, ali... Ne znam kako bih objasnila sve, satima bih pričala o svemu. Pokušala sam da pobegnem kad je bio drugi pokušaj, lupala na prozor, srećom naišao je dečak iz sela. Sve je nekako bilo brzo, neprihvatljivo, kao da je to nestvarno. Sve se izdešavlao u sekundi, a toliko je veliku bol meni nanelo i štetu. Kada bih skupila sav taj čin, to je 20 minuta svega, a uticaće celog život. Mogla bih o detaljima celu noć da pričam. Plašila sam se da to iznesem. Ja sam odrasla bez roditelja, bila bahata, bezobrazna u školi, problematična. Dete koga su se majka i otac odrekli, koje čuvaju baka i deka i svešteno lice. Nije svejedno da se kaže. Ni da ti to uradi neki prolaznik, a kamoli osoba tog čina. Ja sam počela da se gubim, počela sam da ga srećem na ulici, bila sam ljuta i besna. Imala sam trenutke da sam htela da ga zadavim, da zadavim sebe. Počela sam da pušim, da bežim iz crkve, videlo se da se nešto dešava sa mnom. Osećala sam se iskorišćeno i ljuto. Samoj sebi nisam verovala. Kada nisam mogla da izdržim, kada sam stvarno otišla u aut, morala sam nekome da ispričam, jer mi je stajalo tu. Ispričala sam sestrinoj mami. Bilo je sedam sati, došla sam iz škole, pocrvenela sve, nije mi bilo dobro, svi su primetili da me nešto muči, niko nije znao šta je problem. Sela sam sa njom, imala sam poverenja u nju, gledala sam je kao majku. Počela je da me ispituje, ja sam se otvorila. Otišla da spavam, ujutru smo otišli u policiju - rekla je Viki.
- Ne znam gde je bio otac tada, ni da li je čuo. Baka i deka su ostali u šoku, deka je hteo da zapali crkvu, njegovu kuću i njega samog. Poznavala sam njegovu suprugu, ona nije bila tu, bila je tada u Americi. Viđam nju, njegove sinove, unučad, preko puta moje kuće dolaze. Nekad se moje dete i njegovo unuče igraju na ulici, ja je odmah sklonim, smatram da nije prikladno - govorila je Mitrovićka.
Kurir.rs/M.M.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
