Prosečnom stanovniku Beograda prva asocijacija na gradski prevoz obično bude gužva, nervoza, guranje, bežanje od kontrolora... Neretko tako i bude i najobičnija vožnja se pretvori u pakao, a skoro da je sigurno da ćete iz autobusa GSP izaći nervozniji nego što ste u njega ušli...
Međutim, to nije bio slučaj sa putnicima na liniji 31 koji su pre nekoliko dana bili svedoci nesvakidašnjeg gesta, jednog od onih koji, kako se obično kaže, "vraćaju veru u ljude"
Jedan od sugrađana koji se tog dana našao u pomenutom autobusu u Vasinoj odlučio je da tu priču podeli putem Fejsbuka. Mi vam je prenosimo u celosti
"Zaustavljam se na semaforu koji dugo drži crveno. Taman se spremih da uzmem telefon, kad sam video jednog slepog čoveka kako stoji pokušavajući da pređe ulicu. 40+ godina, često ga viđam po gradu. Stoji i priča. Ali ne zato što je lud, već zato što ne vidi da oko njega nema nikoga ko bi mu rekao koje je boje svetlo na semaforu. Preko puta njega pandur koji čačka telefon, te povremeno baci pogled na slepca, ali ne reaguje. I ne, ovde se ne radi o tome da su svi panduri loši. Ni svi vozači ili putnici. Ovaj pandur jeste govno. Na brzinu upalim sva 4 i istrčim iz busa. Priđem slepcu i kažem mu da je zeleno i da ćemo zajedno. Svojom desnom šakom je čvrsto stisnuo moju levu mišicu. Nemoć...od svih stvari koje sam u životu doživeo, nemoć je definitivno najgora. Nemogućnost da uradiš nešto, funkcionišeš, da uvek zavisiš od nekog drugog. Držeći me za mišicu, prinuđen je da mi veruje. Meni, potpunom strancu. Ja nisam slep, ali ja takođe verujem, ali zato što želim. Želim da verujem da ima dobrih pandura, šofera i putnika. I ta moja vera me jeste koštala, ali ja taj račun svesno plaćam. Kažu mi prijatelji da sam glup, jer nemam nameru da prestanem. Ortak mi je skratio ribu, ortaci su me skratili za lovu, i generalno često ostajem kratkih rukava. I opet ponavljam da ne želim da prestanem, jer verujem da je vera ono što nas održava u životu. Vera u bilo šta. To što ti srce kuca ne znači da si živ. Ono što mene čini živim jesu Vera, Nada, Ljubav i Stav! To su moji Otac, Sin, Sveti duh i Amin...!!!"
Ovaj tridesetšestogodišnji Beograđanin, Zoran Jovanović ispričao je zbog čega je uradio tako nešto i rekao da veruje u širenje pozitivne energije.
- Video sam nemoćnu hendikepiranu osobu, i doneo jedinu logičnu odluku. Obezbedio sam vozilo i prišao da na brzinu pomognem čoveku, pa sam nastavio sa poslom – kaže Zoran Jovanović.
Kada su ljudi videli šta je uradio, imali su veoma pozitivne komentare. Sada ga čak i prepoznaju i obraćaju mu se u toku vožnje više nego pre.
- Reakcije su uvek osmeh, ne podsmeh. Prepoznaju me, i puno su ljubazniji, što prija. Priđu i kažu "Dobar dan, prijatno, doviđenja...", ja im odgovorim. Tako se pravi neki prisniji odnos i pozitivna atmosfera. I ja i oni odlazimo kući pozitivnije nakon toga, i verovatno ispričamo svojoj porodici "Hej, rekli su mi neki putnici danas bez razloga dobar dan, hvala, doviđenja..". To se širi dalje u univerzum – priča Zoran.
Na pitanje da li mu je ovo prvi put da je uradio ovako humano delo Zoran kaže:
- Naravno da ne. Ni ja, kao ni moje kolege. Razlika je u tome što su meni pisanje i fotkanje hobi, te često postavljam i lepe i ružne priče iz saobraćaja na svoj fejsbuk profil. Ovo je nekako privuklo pažnju i sad se zahuktalo.
Vozeći autobus, svakodnevno se susreće sa raznim ljudima. Kaže da ima više negativnih scena nego pozitivnih, ali takođe dodaje da je zahvaljujući mnogim od tih ljudi upravo danas ovo što jeste.
- Nije sve tako crno. Na nesreću, više je negativnih primera, ali ima jako dobrih i humanih ljudi i treba slediti njihov primer. Ja verujem da sam postao bolji čovek zahvaljujući nekima od tih ljudi, učeći na njihovim primerima. Zahvaljujući ljudima koje iz busa gledam svaki dan kako pomažu drugima. Zahvaljujući svojim prijateljima i kumovima koji su sjajni ljudi, a ja pažljivo pravim selekciju ljudi kada su u pitanju najbolji prijatelji. I na kraju zahvaljujući porodici, jer kao što znamo, sve ide iz porodice - priča Zoran.
Jednu simpatičnu situaciju radeći ovaj posao, izdvojio je kao posebno interesantnu.
- U službi sam građana, pa iako pravim greške u saobraćaju gledam da sačekam svakog putnika i pomognem koliko je to u tom trenutku moguće, a nije uvek. Dovoljno je kad mi kažu "hvala". Bilo mi je interesantno kada me je putnica pitala da li sam gledao film "Paterson", zato što je asociram na glavnu ulogu. Glavna uloga je vozač busa koji piše lošu poeziju. Kažu ljudi da ja pišem dobru poeziju, a ja nisam siguran u to – završava Zoran.
(Kurir.rs/srbijadanas)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Snimak koji vraća veru u ljude! Mladunče losa upalo u jezero, a požrtvovani ribari čuli vapaje!
