Mladu spisateljicu Anu Atanasković su čitaoci, zbog njene ljubavi prema Beogradu i načina na koji o njemu piše, proglasili "ženskim Momom Kaporom". Da li su bili u pravu prosudite sami. Njen tekst vam prenosimo u celosti
Volim Beograd. Tu sam već 26 godina, a u Kruševcu sam živela 18. Volim ga toliko da o njemu i pišem. Koliko dobro o tome će sud dati vreme, ali smem li – taj komentar sam dobila nekoliko puta direktno ili indirektno. No, i da nema komentara svakako bih u javnosti, naročito na društvenim mrežama, videla određene pojave koje, isto, na direktan ili indirektan način poručuju kako je Beograd tu samo za one koji su u njemu rođeni. Ide se dotle da se virtuelno isteruju svi oni koji su došli, usput se često titulirajući sa „Beograđanin to i to koleno“.
Volim Beograd. Beograd je ljubav. Rekla sam to više puta i osetila, iz dubine svog srca. Uglavnom to ljudi razumeju i pozdravljaju. No, dobijem i ovakav komentar: „Ja sam rođena u Beogradu i ja ga volim i ta ljubav nije ista!“
Zašto i ko meri ljubav? Zašto se upoređuje sa drugima? Zašto ga ugrožava iko ko voli isto što i on? Zašto je potrebno da to kaže?
Da se razumemo, mislim da je procenat takvih ljudi mali. Da nije tako, onda bi se svi mi koji smo nekada ovde došli zaista osećali nepoželjno, možda bi nam bilo i zabranjeno da mu priđemo. Veličina Beograda je upravo u tome što ruke pruža svima. Kako onda da ga ne voliš kad ti konstantno šalje talasasti zagrljaj Save i Dunava u snove i javu? Kad te tako žudno i sigurno čeka? Ne možeš, naravno.
Beograd je grad čija je sudbina da bude rušen i obnavljan, rušen i obnavljan, stalno u promenama i stalno mu se brusi kamen u osnovi. No, njegova suština, koja je van sudbine, a on dobro zna kako se iz nje izlazi – slobodarstvom, pticama, letenjem – ona ne može biti uništena. Zato što Beograd nije fasada, nije čvrst kamen već šmekerski duh, neočekivani razgovor, spontanost, luckasta stvarnost, talas emocije.
NE PROPUSTITE
Ali ta ljubav nije ista!, opet viču neki.
Svakako da shvatam da je iskustvo različito. Onaj ko je proveo detinjstvo u Beogradu ima razloga da bude srećan. Ja sam provela detinjstvo u selu Jasika koje je od Kruševca udaljeno 4 kilometara, ali nisam nesrećna zbog toga. Naprotiv. Odrasla sam u kući koja gleda na Zapadnu Moravu i Jastrebac, blizu mesta gde se rodio Stanislav Binički. Ponosna sam na svoju prošlost. Beograd je moja srodna duša, a srodne duše ne sretneš odmah po rođenju. Oni koji su od rođenja tu trebalo bi da budu srećni. Zar to nije dovoljno lepo? To je predivno! Kad si srećan lupiš dlanom o dlan, ne meriš svoju sreću sa tuđom.
Čuvaj se onih koji kao svoj životni uspeh ističu mesto rođenja, napisao je neko svojevremeno na Tviteru. Slažem se. Nekad je neko ko će to posebno isticati ista osoba koja vas ubeđuje da je normalno da njen bratanac od 11 (sic!) godina svakog vikenda satima bukvalno skače u stanu iznad, igra fudbal, trči svom silinom. Ja sam to doživela. Oni čiji su preci zaista tu od 18-og ili 19-og veka kao prvo ne bi dozvolili da bilo ko to radi stanarima ispod. Drugo, takvi se najčešće ne bave drugim ljudima niti ih etiketiraju. Naprotiv, pozdravljaju sve dobronamerne ljude. Grad je izbrusio tu porodicu.
Ja sam to, rekoh, doživela. Ali ipak mi je dovoljno da samo pogledam sa terase na Beograđanku i Ušće i shvatim da je ovaj grad moja sloboda. Energija ovog mesta je vinčanska i argonautska – borba, traganje, balans, ravnoteža, protok.
Je li Njujork odbacio Nikolu Teslu zato što nije rođen tu? Taj enormni Njujork, te ulice ulubljene od ljudske nade, stremljenja i slobode stvaranja, jesu li mu zabranile da ih voli?
Gde je rođen Stefan Lazarević, vladar koji je Beograd i učinio prestonicom? U Kruševcu. Gde su rođeni Duško Radović, Đoko Vještica, Ivo Andrić, Zoran Radmilović, Miladin Zarić, Mira Trailović, Momo Kapor, Jovan Ćirilov, Sergej Trifunović? Niš, Otrić, Travnik, Zaječar, Seča Reka, Kraljevo, Sarajevo, Kikinda, Mostar. A Stanislav Binički koji je u Beograd došao iz moje Jasike pa onda osnovao Akademsko muzičko društvo, prvi simfonijski beogradski vojni orkestar, Muziku kraljeve garde, Srpsku muzičku školu i Operu uz to radeći i kao horovođa i dirigent Narodnog pozorišta? I prvi dirigent i direktor Opere je bio.
Je li on smeo da voli Beograd? Šta mislite, da li ga je voleo? Kako ćete to izmeriti?
Jesu li Katarina Velika i Volter bili manje bliski prijatelji pišući pisma jedno drugom 15 godina, do njegove smrti, a da se nisu sreli? Ko je sebe proglasio merodavcem za bilo šta? Ko drugi osim vremena?
Čula sam da ima ovakvih pojava i u Rimu i među Izraelcima. No me interesa ili što bi rekao Boris Trivan – Radivoje is not impressed. Hoću da mesto u kome živim bude bolje. Hajde da učinimo nešto da oni koji su odnekud došli a ne ponašaju se gradski (ima ih, to vidim i ja) shvate gde greše i hajde da oni koji su rođeni ovde a drže nišan na onima koji su došli budu zadovoljniji. Zahvalniji.
Beograd će svima nama, gde god da smo se rodili, reći: Biće sve u redu. Ako je počelo ovako neobično, ko zna gde je kraj….
Zato hajde da ga volimo jer ako se gložimo izgložićemo svoje duše.
(Kurir.rs/Mediasfera/Ana Atanasković Foto: Profimedia)
NE PROPUSTITE
