Najnovije vesti

BAKA SVAKI DAN SA VAGOM STOJI ISPRED PRODAVNICE NA NOVOM BEOGRADU: Anđa ima 99 godina, preživela je logor, a evo kako živi
Foto: Profimedia

TUŽNA PRIČA

BAKA SVAKI DAN SA VAGOM STOJI ISPRED PRODAVNICE NA NOVOM BEOGRADU: Anđa ima 99 godina, preživela je logor, a evo kako živi

Beograd

“Braća su bežala pred ratom, mene su odveli u logor Sajmište i nikad ih više nisam videla. Posle godina provedenih na mestu najstrašnijih mučenja i ubistava, vratila sam se na zgarište i pepeo“, priča baka Anđelka koja sledeće godine puni 100 godina, a zarađuje za lekove nudeći prolaznicima da se izmere na njenoj vagi.

 

Mala, obična vaga za merenje telesne težine, a pored nje šćućurena na stepeništu sedi starica čije izborano lice govori o životu punom patnje i bola. Ali ona ne prosi. Ne traži pomoć ni od koga, već sa 99 godina radi. Simboličnih 30 dinara je cena merenja, a na vagu možete stati i više puta ako niste sigurni u brojke koje vidite.

 

- Radim da uštedim neki dinar za lekove. Šta ću? Da kradem i da otimam neću. Ne želim da mi iko pomaže, ne treba mi sažaljenje. Dokle god budem mogla, boriću se. Živim tu blizu, kod pošte, pa kad mogu dođem i ostanem koliko mi zdravstveno stanje dozvoljava. Staram se i o bolesnom sinu, jer mi je samo on ostao – kaže baka Anđa uzimajući štap spremna da krene jer nevreme preti da joj pokvari „radni dan“.

 

foto: Profimedia

 

Dok pakuje svoje jastuče, vagu i kokice koje je delila sa golubovima, nastavlja nepoverljivo da priča, jer su joj već komunalni policajci pretili i oduzimali to malo stvari što donese kod pozorišta lutaka „Pinokio“ u blizini pijace i starog „Merkatora“.

 

- Za vreme rata sam izgubila porodicu, kuću... sve. Tri moja brata su bežala pred vojskom. Nemci su nam upali jednog dana u porodičnu kuću u rodnom Drvaru, u Bosni i Hercegovini, i odveli roditelje i mene u logor Sajmište... Ne volim nikome ni da pričam o tome, o tim ubistvima koje sam gledala i mučenju, o zloj sudbini. Zastaje i uz dubok uzdah nastavlja:

 

- Kada sam nekako preživela logor, nisam imala ni šta da obučem. Došla sam na zgarište i pepeo. Eto, to je ostalo od moje rodne kuće. Nikada nisam saznala gde su mi braća ubijena. Nemaju grobove, nemam gde ni sveću da im zapalim. Rešila sam da prodam to zgarište i došla sam 1948. godine u Novi Beograd koji je tek tada počeo da se gradi – priča starica.

 

Tu je upoznala supruga na čijoj je mladosti, takođe, ostao dubok ožiljak. Njega i njegovu sestru, kaže, majka je ostavila “na božju milost”. Ali su se Anđa i on nekako našli, zavoleli se i dobili sina. Pre nekoliko godina je i muž preminuo, tako da su sin i ona ostali sami.

 

- Ne vredi život, ako ništa nemaš. Ali šta mogu? Radiću dok budem mogla, dok ne dođe vreme da odem, jer ne mogu da se borim protiv smrti – zaključuje baka Anđa.

 

Skromna i ponosna starica nije želela da se fotografiše naglašavajući da ima mnogo tužnijih i gorih životinih priča u Srbiji, ali nam je toplo preporučila dok smo se rukovali da se „čuvamo baraba i mangupa i da cenimo sve što imao u životu“.

 

(Kurir.rs/Blic-S.Luković)

 

 

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...