Žitelji beogradskog naselja Višnjička Banja godinama unazad muku muče sa zagađenjem vazduha, odnosno sa nesavesnim komšijama. Obraćali su se svim nadležnim institucijama, napisali na desetineprijava i molbi, okretali mnoge brojeve telefona i na kraju - ništa. Prepušteni su, kako kažu, sami sebi.
- Situacija sa zagađenjem vazduha je toliko postala zastrašujuća. Doselila sam se u Višnjičku banju kao dete još 1985. godine. Sećam se da trava još nije ni počela da raste u parkovima, svuda je bila zemlja i gledala sam kako se naselje razvija, rasla sam zajedno za Banjom. Trava i drveće na sve strane, svež vazduh, park u svakom naselju, prava oaza zelenila i mira. Nisam tada kao dete ni bila svesna svih prednosti života u ovom naselju - priča Milica.
Kada je ova mlada žena bila tinejdžerka smetalo joj je što nema ničega blizu, što je loša povezanost sa gradom, ali sada iz perspektive odrasle osobe, volela da sve bude kao nekad:
- Ovo naselje ima više problema, a već duže vreme najvažniji je užasna zagađenost vazduha. Godinama unazad smo imali problem sa zagađenjem u zimskom periodu, zbog loženja, ali sve se dodatno intenziviralo u poslednje dve do tri godine. Sada više nije važno koje je godišnje doba. Užasan smrad se više puta dnevno proteže Banjom, a i okolnim naseljima kao što su Višnjica, Karaburma, Lešće, Slanci i Veliko selo.
Naša sagovornica tvrdi da više ništa nije isto. Sada, kaže, prosto kada smrdi znaš i jasno ti je, ma koliko da nisi upućen i stručan, da to što smrdi je neki otrov, neka štetna materija, jer ti momentalno bude muka.
- Teško ti je da dišeš, grebe te grlo, a sve to ne prestaje odmah pošto se skloniš. Kao neko ko praktično ceo svoj život živi u naselju, mogu samo da kažem da nikada nije bilo ovako. Najgore od svega je da se situacija samo pogoršava. Sada sam i majka dvoje dece, pa je moja zabrinutost još veća, kao i ogorčenost prema nadležnim službama i njihove pasivnosti, jer želim da moja deca imaju isto bezbrižno detinjstvo kao što sam ja imala. Ne želim da ih često gotovo panično uvodim u kuću kada se oseti smrad da ne bi bile izložene štetnih materijama - priča Milica.
Suočena sa ovim problemom i svesna koliko je sve ovo opasno naša sugrađanka se spontano povezala sa stanovnicima naselja koji su njeni istomišljenici. Od njih saznaje da taj nesnosni smrad potiče od spaljivanja kablova i sličnih materijala čime se bave Romi, a sve radi skidanja izolacije sa bakra koji bi kasnije prodali.
- Udružila sam se sa nekolicinom komšija i formirali smo neformalnu grupu građana "Pomozi mi, ne mogu da dišem", sa ciljem da pokušamo da rešimo problem koji imamo. Do sada smo lepili plakate, delili letke komšijama kako bi ih bolje informisali o ozbiljnosti situacije, poslali bezbroj mejlova raznim institucijama, zvali policiju, vatrogasce, dolazile su i neke televizije da naprave priloge... - priča Milica.
Kako im se aktivnost širila i intenzivirala i kako smo stupali u kontakt sa raznim sličnim organizacijama građana ispostavilo se da praktično svako beogradsko naselje ima isti problem kao i Višnjička Banja:
- Da situacija bude još gora, nijedna od službi kojoj smo se obratili ne želi da se angažuje, prebacuje odgovornost na ove druge i tako u krug, a paljenja su se intenzivirala poslednjih šest meseci. Dešavaju se više puta dnevno, u manjem ili većem obimu, ali rezultat je isti, jeziv dim i smrad koji je pun dioksina i furana, izuzetno kancerogenih jedinjenja koja nastaju kao produkt paljenja. Kako nam se bliži ova zima, strah i ogorčenost samo rastu, jer smo svesni šta nas čeka. Iznad svega nas ljuti i besni činjenica da komunalna policija sve ređe reaguje i po pravilu sa dosta zakašnjenja izlazi na teren i uvek imamo isti odgovor da nije zatečeno prijavljeno stanje.
Naša sugrađanka nam otkriva da se komunalna policija vrlo često se ne javlja na telefon, a jedina služba koja brzo reaguje i izlazi na teren su vatrogasci. Oni, međutim, rešavaju samo vrh problema, a korenom istog niko ne želi da bavi.
- Dodatni problem je što se počinioci krivično ne gone i po pravilu nemaju nikakve dokumente, pa onda nadležne službe ne žele da se bave time, dok bi sa druge strane, nekoga od nas prosečnih građana koji plaćamo sve obaveze državi, vrlo lako identifikovali i napisali ozbiljne kazne.
Milica naglašava da je kao građanka i majka dvoje dece sve besnija i ogorčenija i nema nameru da sedi više skršenih ruku, već da sa komšijama iz svog i ostalih naselja preduzme sve mere koje su u njihovoj moći:
- Sledeći potez će najverovatnije biti blokada i protest, kako bi sebi, a pre svega svojoj deci obezbedili ono na šta imaju pravo, a to je čist vazduh. A roditelj kada štiti svoje dete ne preza ni od čega, to neka se zapamti!
Vojislav takođe živi u Višnjičkoj Banji naglašva da problem spaljivanja kablova i ostalog đubreta traje već godinama, ali se dešavalo sporadično. Krajem prošle godine je situacija postala nemoguća i više ne može da se otvori prozor.
- Svi ovi ljudi će da završe uglavnom na onkologiji, ali biće i dosta mladih ljudi koji će imati problema sa infertilitetom takođe. Uz sve ovo, bitno je napomenuti da ceo Beograd jede voće i povrće iz Slanaca i Velikog Sela, i time unose ove materije u svoj organizam - ogorčen je Vojislav.
Puno se gradi novih zgrada, i dosta porodičnih ljudi sa decom se doseljava u ovo naselje, ne znajući da će biti izloženi dimu koji se može okarakterisati kao bojni otrov. Oni se, smatra on, doseljavaju u ratnu zonu, i izlažu svoju decu i sebe otrovu koji će imati užasne posledice kroz par godina:
- Ljudi danima ne smeju da otvore prozor, deca ne smeju da izađu napolje da se igraju. Najgore je Mirijevskom bulevaru, to je kotlina u koju se taj dim spusti i tu stoji stalno. Institucije prebacuju odgovornost sa jedne na drugu, niko nije odgovoran. Policija neće da izađe na teren, pa i ako ih nateramo tvrde da nisu našli ništa iz prijave, ili eventualno nađu požar, ali ne žele da jure počinioce.
kurir.rs
NE PROPUSTITE
