"Sećajte se moji mene, jer me više nema": Nacisti su ih odveli u smrt! Poslednji trenuci i poruke Kragujevčana pred masakr u Šumaricama

Od 2012. godine, 21. oktobar se obeležava kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. To je spomen na 21. oktobar 1941. godine, kada su nemačke okupacione snage u Kragujevcu streljale oko 3.000 nedužnih civila, među kojima i oko 300 đaka i nastavnika tadašnje Muške gimnazije.

Neposredni povod za nemački napad bio je prevrat koji se dogodio 27. marta u Beogradu, kada je oborena Vlada Cvetković Maček, potpisnica Protokola o pristupanju Paktu dva dana ranije. Berlin je inače bio krajnje nepoverljiv prema Beogradu od leta 1940. pošto su po kapitulaciji Francuske Nemcima pali u ruke dokazi da su simpatije vlasti u Beogradu bile protivne interesima Nemačke.

Prva pozadina napada na Jugoslaviju nalazila se prethodnoj odluci Berlina da se britanske trupe odstrane iz Grčke, koja je okupirana odmah posle Jugoslavije, pri čemu su Britanci pobegli na Krit, a pošto je usledio desant nemačkih trupa na to ostrvo, u Egipat.

Ustanak u Srbiji pod vođstvom KPJ, koji je započeo 7. jula te 1941. dogodio se pošto je Nemačka napala Sovjetski Savez.

Sto za jednog

Vrh KPJ postupio je time u skladu s nalogom iz Moskve. Kako je ustanak odmicao usledile su nemačke represalije, a potom i naredba da će se nadalje za jednog poginulog Nemca streljati stotinu građana Srbije kao odmazda.

Odluka okupatora da usledi streljanje, odmazda, u Kragujevcu doneta je posle napada ustanika 16. oktobra na putu Kragujevac - Gornji Milanovac, između sela Bara i Ljuljaka, kada je nemačka kolona dočekana u zasedi.

Bila je to zajednička akcija partizana, odnosno tada Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda (kasnije NOVJ), i četnika, pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, u kojoj je poginulo 10 nemačkih vojnika, a 26 je ranjeno.

Prema drakonskoj odredbi Franca Bemea, tada glavnokomandujućeg nemačkog generala u okupiranoj Srbiji, donetoj 10. oktobra, propisano je streljanje 100 Srba za jednog ubijenog, a 50 za svakog ranjenog Nemca.

Naredbu da se sprovede odmazde u Kragujevcu neposredno je izdao major Oto Deš, tada zapovednik 749. puka, sa središtem u Kraljevu. Izračunato je pritom da će se, po naredbi generala Bemea, s ciljem odmazde streljati 2.300 osoba.

Iz Kraljeva nalog je prosleđen majoru Paulu Kenigu u Kragujevac. Oto fon Bišofshauzen, krajskomandant, insistirao je tada da su okolna sela, kako se izrazio, legla bandita, te da bi odmazde, hapšenja i streljanja, trebalo započeti u njima.

Sam Kragujevac Bišofshauzen je opisao kao uglavnom mirnu sredinu. Odmazde su tako započele u obližnjim selima, kao 19. oktobra u Maršiću, Ilićevu, Grošnici, a nastavljene masovnim streljanjem u Kragujevcu 21. oktobra, a delom i prethodnog dana.

Nije u potpunosti razjašnjeno koliko je ljudi tada uhapšeno. Procenjuje se da je privedeno između pet i šest hiljada građana, što je činjeno sasvim neselektivno.

Izvršioci streljanja bili su pripadnici Vermahta

Hapšeni su muškarci starosti između 16 i 60 godina, mada je među privedenima bilo i drugih, a koliko se zna, otpora prilikom privođenja nije bilo. Hapšenja i uzimanje talaca tada nisu bili retki, ali je malo ko pretpostavljalo da će uslediti masovno streljanje.

Privedeni su potom sabijeni u topovske šupe koje je prethodno koristio artiljerijski puk "Tanasko Rajić" jugoslovenske vojske. Bilo je pritom selekcije privedenih, izdvojeni su, odnosno zamenjeni pojedini građani.

Izvršioci streljanja bili su pripadnici Vermahta, dakle regularnih nemačkih trupa. Bili su to Prvi bataljon 724. pešadijskog puka i Trećeg bataljon 749. pešadijskog puka.

Ujutro, u 7 sati, 21. oktobra, Nemci su počeli da ih iz šupa u grupama odvode na streljanje. Do dva sata posle podne sve je bilo gotovo - u dolinama Erdoglijskog i Sušičkog potoka ležalo je ubijeno više hiljada ljudi.

Tragedija Kragujevca, kada je taj grad bezobzirnim streljanjem hiljada žitelja zavijen u crno, prenerazila je celu Srbiju, što je dovelo i do preispitivanja na temu smisla ustanika u takvim okolnostima.

Odluka o izgradnji Spomen parka doneta je 1953. godine kada je prvi put i priređena službena komemoracija. Spomen park koji je dugo potom dograđivan obuhvata prostor ukupne površine 352 hektara. Na tlu kompleksa nalazi se 30 masovnih grobnica.

Počev od 1971. godine u Šumaricama se održava manifestacija "Veliki školski čas" kojom se podseća na masakr koji se dogodio oktobra 1941. Srpska pravoslavna crkva kanonizovala je nevine stradalnike, proglasivši ih za novomučenike. Godine 2012. Vlada Srbije donela je odluku da se dan masakra u Kragujevcu nadalje obeležava kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu.

Streljali i decu

Tri dana između 19. i 21. oktobra 1941. godine zauvek će ostati crnim slovima ispisani na stranicama srpske istorije kao vreme kada su nacisti u Kragujevcu streljali ogroman broj civila uključujući i đake i decu od kojih je najmlađe imalo samo 11 godina.

Na suđenju u Nirnbergu nakon Drugog svetskog rata predstavnici tadašnje Jugoslavije dokazivali su da je u Kragujevcu 1941. streljano oko 7.000 civila.

Savremena istraživanja kažu da su tada ubijena 2.792 građanina jer za toliko osoba postoje ličnim podacima - ko su bili, gde su i kada rođeni, čime su se bavili... Među njima je bilo i 300 kragujevačkih učenika i dece od kojih je najmlađe imalo 11 godina.

Za Kragujevac koji je tada ima tek nešto više od 20.000 stanovnika ovaj zločin zavio je u crno skoro svaku porodicu u gradu. U dokumentaciji Spomen-muzeja "21. oktobar" sačuvane su 42 poruke streljanih. Njih su u poslednjim časovima, na komadima papira, iscepanim novinama ili poleđini fotografija, svojim najmilijima pisali Kragujevčani koji su znali da se kućama neće vratiti.

Ovo su neke od tih potresnih poruka:

“Lebac sutra nemojte poslati” - Jakov Medina, knjigovođa

“Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža” - Božidar Milinković, majstor, na poleđini radničke knjižice

“Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je” - Lazar Petrović, radnik, na poleđini stare dopisnice

“Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi” - Nikola Simić, inženjer streljan zajedno sa sinom Aleksandrom, gimnazijalcom od 18 godina koji je pored dopisao: “Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu”

“Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi” - gimnazijalac Pavle Ivanović koji nije znao da je i njegov otac uhapšen

“Zbogom, Mico. Ja danas pogiboh. Zbogom, srce. Poslednja mi misao na tebe. Budi sretna, sine i bez mene” - Radislav Simić

"Zbogom dragi moji. Nevino strada. Vaš zauvek Andra - Andreja Božić, sveštenik

"Deco, osvetite oca, Steva” - Stevan Vuleta, radnik

"Sećajte se moji mene, jer me više nema. Vaš nesretni Laza” - Lazar Perišić, metalostrugar

Kurir.rs/Istorijski zabavnik