Srbin otkrio najmračniju tajnu Indije! Dragan želeo da snimi ono što niko nije video, pa se gorko pokajao: Ono što mu se desilo ledi krv u žilama
- Dragan Šibalić je u Varanasiju tragao za pravim Aghorima i njihovim tajnim ritualima, koje je opisao kao jezive i opasne.
- Dok je pokušavao da ih fotografiše, jedan mu je bacio pepeo mrtvih u lice, a drugi je krenuo na njega sa kopljem.
- Na kraju je odustao od pokušaja da snimi najtajniji obred, jer nije želeo da unapred plati nepoznatom lokalcu.
Poznati srpski biciklista iz KragujevcaDragan Šibalić, koji je na dva točka obišao svet i doživeo brojne neverovatne avanture, ponovo je privukao pažnju na društvenim mrežama pričom sa jednog od svojih najneobičnijih putovanja.
Ovoga puta čitaoce je poveo u indijski grad Varanasi, gde se suočio sa pripadnicima grupe Aghori, čiji su rituali i običaji za mnoge potpuno nezamislivi. Ono što je tamo doživeo, kako opisuje, pretvorilo se u susret za susretom sa jezivim prizorima, pretnjama i situacijama u kojima mu je život, čini se, bio sve samo ne miran.
Na svom Fejsbuk profilu Šibalić je podelio odlomak iz knjige "Snagom volje do krova sveta", u kojem je do detalja opisao četvorodnevnu potragu za pravim Aghorima. Želeo je da zaviri iza tajanstvenih vrata njihovog sveta i izbliza vidi obrede o kojima se malo zna.
Međutim, ono što je usledilo nije bilo ni nalik običnoj turističkoj avanturi.
Njegovu objavu prenosimo u celosti:
Pepeo mrtvih u lice i trozubac za vratom
- Da li želite da saznate šta se krije iza tajnih kapija drevne Indije i kako izgleda suočavanje sa onima kojima je smrt životni put? U Varanasiju sam proveo četiri dana u upornoj, gotovo opsesivnoj potrazi za pravim, istinskim Aghorima. Želeo sam da zavirim u njihov mračni svet i izbliza prisustvujem njihovim mističnim obredima. No, da bi čovek izbliza razumeo šta traži, mora prvo da shvati ko su zapravo ti ljudi. Zato sam svim srcem želeo da ih pronađem. Krstareći gatovima pored Ganga, brzo sam naleteo na čitavu plejadu čudaka. Obučeni u krpe i narandžaste rize, nakićeni ljudskim kostima, sami su mi prilazili kada bi ugledali moj telefon. Modelirali su bez problema, ali pod jednim uslovom - da dobiju rupije. Međutim, to su bili cirkuzanti i glumci samo za turiste.
Jeziv prizor
Prava jeza me je obuzela tek kada sam sreo one druge - potpuno gole ljude, opasane krpicom umesto gaća, zastrašujućeg izgleda i od pete do glave obojene belim prahom od sagorelih ljudskih kostiju. Oni nisu hteli komunikaciju. Namršteni, ozbiljni i opasni, nisu pristajali na slikanje ni za kakve pare na svetu.
Moj putnički đavo nije imao mira - rešio sam da ih slikam "na kvarno".
Penjući se uz stepenice, uperio sam telefon u jednog koji je prekrštenih nogu sedeo u kamenu. Čim me je primetio, čovek je iz svoje činije zgrabio punu šaku onog pepela i zavitlao je pravo u moje lice! Dok su se beli dim i ljudski pepeo kovitlali po mojoj garderobi, on je uz krik skočio ka meni poput podivljale zveri. Sreća pa su trojica lokalaca momentalno doletela, uhvatila ga i razdvojila nas.
Po njihovim pogledima shvatio sam da ne vole ove ljude. Strogim rečima su mu naredili da se vrati na mesto gde je sedeo. Nisam čekao nastavak drame - brzinski sam se izgubio u gustoj indijskoj gužvi.
Nekoliko stotina metara dalje, nova karikatura i nova opasnost. Lik u tangama, sa malom torbicom preko ramena, koskom oko vrata i trozupcem u ruci. Ponovo pokušavam da škljocnem iz potaje, ali on me je prozreo u sekundi. Uz neartikulisane, divlje krike, krenuo je direktno na mene sa uperenim metalnim kopljem! Istog trenutka sam udario u totalni beg, laktajući se kroz masu preplašenih prolaznika dok mi je srce tuklo u grlu. Ipak, moja najveća i najluđa želja bila je da prisustvujem njihovom najtajnijem ritualu - da ih snimim dok konzumiraju ostatke ljudskih tela. Tada mi prilazi jedan lokalni momak, glasom punim samopouzdanja:
- Mogu sve da ti sredim. Ekskluziva kakvu niko nije snimio. Ali to košta sto evra. Bio sam spreman da platim. Za takvu priču i takve kadrove, to nije bila velika cena.
Međutim, tu je nastao zaplet: "Lova mora unapred, odmah. Pa se vidimo oko ponoći." Odbijao je da mi da svoj broj telefona, tražeći čisto poverenje i reč u gradu u kom se prevare mere sekundama.
Odmahnuo sam glavom i presekao. Dati novac na lepe oči čoveku bez adrese i broja telefona na gatovima Varanasija bila je čista ludost. Tako sam na kraju ipak odustao od želje da dublje zavirim u taj mračni, zaboravljeni svet. Neke kapije je, možda, bolje ostaviti zatvorene.
