15 linija bilo je malo u noći između 16. i 17. maja. Sve je bilo malo. Sekunde su bile preduge. Ponekad nam se činilo da kucavmo previše sporo. Da računari rade previše sporo. Da pričamo previše sporo. Iako smo sve radili u jednom dahu
"Redacija Kurira počela je u petak uveče višednevnu akciju s ciljem da pomogne zarobljenima u poplavljenom Obrenovcu. Objavili smo broj mobilnog telefona, oslobodili još dve fiksne linije, pozvali ugrožene da nam se jave, a informacije smo odmah objavljivali na portalu i slali na adrese nadležnih službi za evakuaciju sa nadom da ćemo pomoći da u što kraćem roku budu evakuisani. Da i službe i spasioci na terenu mogu da vide apele za pomoć. Telefoni su zvonili bez prestanka. Samo u jednom satu primili smo više od 100 poziva. Te noći, kolege Dragica, Mladen, Sanja Ć, Sanja I, Nataša, Maja, Petar P. i Sonja sa suzama u očima, predali su dužnosti prvoj smeni u šest sati ujutru, nadajući se da su makar nekome pomogli...
“Pomozitee molim vaas, nas je više od 500 ovde, gladni smo, nemamo hranu i vodu, mrak je, hladno je, zarobljeni smo ovde, oko nas je svuda voda, već je ušla u školu…ovde ima puno male dece, gladna su, još niko nije stigao do nas…pomozite moolim vaas…”, mučno, uplašenim glasom u kome sam već počela da osećam suze izgovorila je žena koja se javila iz škole “Jefimija” u Obrenovcu na telefon redakcije koji je bez prestanka zvonio.
Činilo mi se kao da više nije imala snage ni da zaplače, kao da više nije imala želju da se bori, ni nadu da će ikada izaći iz te zgrade. “Smirite se, molim vas, odmah ćemo to objaviti na našem portalu i pokušati sve da što pre dođu do vas”, rekla sam joj. “Hvala vam”, ponovo bez nade, izgovorila je i prekinula vezu. Muk. Da li ja sanjam ili se ovo stvarno dešava?
“Šta se dogodilo?”, trglo me je pitanje koleginice Dragice. Počela sam da zamuckujem. Nisam uspela ni da završim rečenicu, telefon je ponovo zvonio. Pokazala sam joj papir. Dragica je ukucala i prosledila na potrebnu adresu podatke i trčala do kolege Mladena kako bi što pre objavili da im je pomoć u školi hitno potrebna.
“Kurir, dobro veče izvolite…” Jecaj… “Mol…Molim vas.. sin..sin mi je…sin mi je… ne znam ništa o njemu…ne mog..ne mogu ništa da saznam…mol.. molim vas, da li znate nešto..”Uspela sam nekako da razumem šta je ova nemoćna majka htela da kaže… Uzaludno sam pokušala da nešto izgovorim…uspela sam da “ukradem” par sekundi njenog dubokog uzdaha i objasnim joj da ćemo uskoro imati nešto više informacija, da je jako teško doći do detalja jer su sve veze u prekidu. Činilo mi se da sam njen jecaj uspela bar malo da umirim. Pogledala sam u displej ekrana. Pet nepročitanih poruka. Jedino što uspevam na tren je da vidim da su dva propuštena poziva, a da na tri poruke piše HITNO!!!! U moru poruka koje su stigle te noći, skoro svaka je počinjala sa HITNO. Verujte, 15 linija bilo je malo. Svega je bilo malo. Sekunde su bile preduge. Izgledalo je da podatke ukucavamo previše sporo. Da su računari spori. Da pričamo sporo. A, sve smo radili u jednom dahu.
Pauze između poziva bile su sve kraće. Kada bolje razmislim, možda ih nije ni bilo. Telefon ponovo zvoni. “Dobro veče…”, ženski glas. “Pomoziteee, na drugom spratu sam kuće sa bebom od 14 meseci. Nemamo hrane celog dana. Voda je već poplavila prvi sprat..” Čujem i dečji plač. Suze mi same kreću…”Smirite se, molim vas…”. I ponovo taj osećaj nemoći. Želim da ostavim sve i otrčim po to dete… Pa šta je to malo nedužno biće skrivilo?
Nova poruka. “Šaljite benzin što pre, moj tata koristi aparat za disanje, ovaj agregat neće izdržati još dugo, ponestaje goriva”. Vidim suze u Dragičinim očima. Ponovo…jedan, drugi, treći…peti poziv. Deseti poziv iz Izraela. Isto pitanje: ”Da li znate šta je sa mojim roditeljima?” A onda poziv iz Dominikanske Republike. Isto pitanje. Poziv iz Austrije: ”Ne mogu da saznam ništa o njima, poslednji put smo se čuli juče po podne…” Da… Više ni sama ne znam koji put to čujem.
Mir na tren. Gledam u displej i stiže poruka “Hitno potrebna pomoć, moj deka se nalazi u prizemnoj kući i voda mu je do stola…” A onda ponovo zvuk zvona telefona… i ponovo, ponovo, ponovo, ponovo… neprestano iste reči: Pomozite… gladni su…nemamo ni hrane ni vode… ne znam šta je s njim… voda je svuda. Jecaj, suze…nemoć…
Nekako, glas one žene iz škole na početku ne da mi mira. Uzimam telefon, pronalazim njen broj, zovem, predstavljam se i pitam da li ih je neko pronašao. Njen odgovor je odričan. Ponavljamo apel za pomoć. A onda još jedan poziv… Javlja se starija žena da nam se zahvali jer je, brzo pošto smo objavili njene podatke, saznala da su joj ćerka i unuče evakuisani. Ljudiiii, prva pobeda! Nekoliko minuta kasnije stiže i poruka iz škole: "Došli su iz Crvenog krsta da nam kažu da pomoć brzo stiže”. Još jedna pobeda!
Dragica i ja smo skočile i čvrsto se zagrlile. Suze. Naše malo, njima je značilo mnogo. Možda i previše. Sve vreme su me mučile iste misli. Sve vreme sam se pitala šta je sa tatom koji diše uz pomoć aparata, dekom u prizemnoj kući, šta je sa gladom bebom. Svim gladnim bebama te noći. U hladnoći. U mraku. U neizvesnosti. Zarobljeni vodom. Ta noć nije imala kraj. Još je nema. Moram vam priznati da me još proganjaju njihovi glasovi. Još me muče ista pitanja: Šta je sa tatom koji diše uz pomoć aparata, dekom u prizemnoj kući? Šta je sa bebama?. Ne želim da slutim. Želim da znam. Želim, želim, želim, želim da su živi. Ali, nažalost, želja nije dovoljna. Ništa mi drugo ne preostaje osim da se nadam da je tako. Redakcija Kurira dala je sve od sebe te noći kako bi im bar nekako pomogli. I te, i ostalih noći. I uvek bismo to uradili. I uvek ćemo to uraditi.Maja Marković 
