Sveti Vasilije Ostroški rođen je u selu Mrkonjići, Popovo Polje u Hercegovini, u Republici Srpskoj. Pravoslavni vernici ovog svetitelja poštuju i svetkuju u svim srpskim zemljama...
Košćela je i dalje tu. Evo je nad nama, s ogromnim raspuklim deblom, s vremena na vreme lišće u njenoj raskošnoj krošnji, pred naletom blagog povetarca zatreperi, pa se smiri…I tišina postane još prijatnija i dublja, dok blago sunce miluje ovu jedinstvenu crkvu u hrišćanstvu, podignutu na temeljima rodne kuće sveca.
MRKONJIĆI U POPOVOM POLJU– Dan tih, spokojan, oktobarski, jedan od onih najlepših kakvi sviću na hercegovačkom jugu, dok sunce greje bez žestine, na odrinjama i okućnicama posustalih sela oko Popovog polja klate se zreli grozdovi grožđa, lomeći sunčevu svetlost u raznoliki spektar boja i nijansi. Žute se sitne smokve, čas se pojavljujući, čas nestajući, u igri blagog povetarca, što se zatrčava po bujnim vinogradima dolje po polju i smiruje baš po smokvicima, onako nasumice razasutim, u podnožjima i zavjetrinama golih brda, tamo gde je odavno ova pregršt pitomine, prkosila sivilu i obilnoj surovosti kraških brda…
U svežem hladu goleme, najdeblje i najstarije košćele pod kojom se u Hercegovini može sediti, sedimo i slušamo zanimljive priče crkvenjaka Neđe Boškovića, koji je ovde, pred crkvom svetog Vasilija, čija jedna strana naprosto uranja u raskošnu krošnju starog drveta, angažovan 1. avgusta 2009, da vernicima, strancima, pa i radoznalcima koji umejuu slušati, objašnjava i kazuje o Mrkonjićima, o svetom Vasiliju Ostroškom i Tvrdoškom – i, naravno, ponajviše o ovoj crkvi koja nosi svečevo ime - i koja je, podignuta, ako ne baš potpuno, a ono barem delom, na ostacima kuće u kojoj je svetac rođen, 28. decembra 1610. godine pod svetovnim imenom Stojan Jovanović.
- Nismo baš obično selo - reći će Neđo, i sam ovde rođen u takozvanoj Gornjoj mahali - Mrkonjići imaju 14 stalnih stanovnika, a dve crkve. Onu ispod puta i ovu pred kojom razgovaramo. Naši stari su znali da je ovde rođen svetac, a osim njega još tri hercegovačka mitropolita!
Međutim, nisu znali za grob svečeve majke. Nisu znali gde je skoro 400 godina! Selo je u tom razdoblju dva puta raseljavano; prvi put u Kandijskom ratu – kad su jedni sitigli do Zadra i Ravnih Kotara, a drugi u okolinu Herceg Novog. U drugoj seobi, bežeći od Turaka, Mrkonjićani su otišli u zaleđe Ravnog; u tom zaleđu, do Gabele, bili su pod Mlecima…
I sam na oca, Simo je 1939. počeo da kleše spomenik majci svetog Vasilija. Međutim, ne dade mu se da ga završi, dođe rat, ustaše, Nezavisna država Hrvatska…Zajedno sa još dosta Popovaca, Simo je bačen u jamu Jagodnjaču na Ržanom Dolu…Taj Simin krst danas stoji na ogradi porte crkve Svetog Vasilija, gledamo ga dok beležimo nove retke, slušajući crkvenjakovu priču.
Crkvenjak Neđo Bošković na tom će mestu iz kazivanja o Milutinovićima preći na dane kojih se i sam, kao dečačkih, seća:
– Spomenik je onda svečevoj majci Anastasiji Jovanović, 1966, podigao narod. Pamtim, postavljen je noću…Udba je u vezi s njim ispitivala neke ljude iz našeg sela, neke još iz ostalih popovskih sela. Takva vremena bila, pamtim ih iz dečačke vizure, ali najvažnije je da do tog spomenika niko nije dirao, da je ostao…Prisećali smo se i priče o Simi Milutinoviću i noćnog postavljanja spomenika Anastasiji Jovanović, kad smo se, 1990. godine, u Mrkonjićima dogovarali da podignemo ovu crkvu. Gradilo se i radilo vikendima, uporno, predano – i, izgradili smo je! Osveštana je na Dan svetog Vasilija (12. maja) 1998. Dve godine pre osveštanja, 10. i 1. maja 1996, mošti svetog Vasilija bile su u manastiru Tvrdoš, u Mrkonjićima na dva mesta – ovde i na Anastasijinom grobu, u Zavali i Nikšiću – ističe naš sagovonik, napominjući da su u prejašnjim vekovima, otkako se 1671. upokojio, mošti svetog Vasilija samo tri puta pomjerane iz Ostroga, a ovo je bio taj treći put.
Crkva u košćelinom hladu, pred kojom sjedimo, dodaćemo mi, jedina je seoska crkva, u koju su stigle mošti, ovog, kako ga mnogi nazivaju, "jednog od najvećih svetaca slovenskog juga". I kome sav hercegovački svet, posle pominjanja imena obavezno doda: slava mu i milost! Bez obzira na to kaže li samo Sveti Vasilije, Sveti Vasilije Ostroški, ili Sveti Vasilije Ostroški i Tvrdoški Čudotvorac, ono “slava mu i milost” nikad ne izostavi!
Sa nevelikog platoa oko crkve, inače odličnog vidikovca, dok se podsećamo reči da su Mrkonjići 1941. godine imali 385 stanovnika, a da ih danas u selu stalno noćiva samo 14, gledamo put popovskog sela Zavale, tamo je manastir u koji se jednog davnog, davnog dana, baš ispod ove košćele, zaputio Stojan Jovanović, budući sveti Vasilije, da bi naučio slova…Košćela je i dalje tu. Evo je nad nama, sa ogromnim raspuklim deblom, s vremena na vreme lišće u njenoj raskošnoj krošnji, pred naletom blagog povetarca zatreperi, pa se smiri…I tišina postane još prijatnija i dublja, dok blago sunce miluje ovu jedinstvenu crkvu u hrišćanstvu, podignutu na temeljima rodne kuće sveca. Nešto takvo nigde drugdje, rekoše nam, nema…
Kao što nadaleko nema ni sela sa 14 stanovnika i dve pravoslavne crkve! Zato treba svratiti u Mrkonjiće, da biste doživeli i videli nešto što drugde nema.
