STEFAN LAZAREVIĆ: Ratnik, književnik i veliki diplomata

Posle pet ćerki, knezu Lazaru i Milici 1377. godine rodio se sin Stefan (1377-1427). U detinjstvu i mladosti jedan od učitelja bio mu je iguman dečanski Danilo, kasnije patrijarh Danilo III, a veliki uticaj na njegovo vaspitanje imala je i žena despota Uglješe Mrnjavčevića Jelena, potonja monahinja Jefimija.Na prestoluPosle Kosovskog boja Stefan je nasledio presto, ali je u njegovo ime do 1393. vladala kneginja Milica. Da bi se zaštitila od napada Mađara, Srbija je sklopila savez sa Osmanskim carstvom i postala njegov vazal, a Stefan je udao svoju sestru Oliveru za sultana Bajazita I „da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali“... Kao sultanov vazal, učestvovao je u nizu bitaka na turskoj strani, između ostalog protiv vlaškog vojvode Mirče Starog i protiv krstaške vojske kod Nikopolja.Zbog jednog poraza u Bosni i pokušaja da protiv Turaka sklopi savez s Mađarima, pao je u nemilost Bajazita, pa su Milica, tada već zamonašena kao Jevgenija, i Jefimija, putovale u Carigrad da mole milost za njega. On sam priznao je Bajazitu da je nameravao da se udruži s Mađarima, ali da je uvideo da to nije od koristi Srbiji: „Moj život pred Bogom u tvojoj je ruci, čini šta hoćeš!“Učestvovao je na Bajazitovoj strani i u bici kod Angore protiv Tatara 1402. godine. Turci su tad poraženi, Bajazit zarobljen, a Oliveru je sa sobom odveo sin tatarskog kana Timurlenka. Posle nekog vremena Stefan je uspeo „sa mnogom mudrošću“ da oslobodi sestru i dovede je u Srbiju.Posle Bajazitove smrti Stefan se opet okrenuo Mađarima i od njih dobio Beograd. U nekoliko navrata morao je da ratuje protiv srpskih velikaša - među njima je bio i Stefanov rođeni brat Vuk - koji su hteli da mu otmu presto ili deo teritorije. Pošto je slomio njihov otpor, period mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Krajem njegove vladavine Srbija je bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.Pokrovitelj umetnostiBio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Turci. I sam je bio pisac, a Stefanovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve“, pesnička poslanica upućena, najverovatnije, njegovom bratu Vuku. Ona važi za jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka. Smatra se da je on autor i „Natpisa na kosovskom mermernom stubu“, svojevrsnog epitafa koji je početkom XV veka uklesan kao spomen-obeležje na mestu Kosovskog boja.Preminuo je iznenada 1427. godine u lovu kod Mladenovca.Sahranjen je u Manasiji, koju je on sagradio po ugledu na Ravanicu, zadužbinu svog oca Lazara. On je ktitor i manastira Koporin, Veluća, Rudenica i Tresije, a u Beogradu je, dok je njime vladao, sagradio tri crkve.

U narodu je njegov kult bio živ već u 16. veku, ali je predlog da bude proglašen za sveca iznet tek 1924. godine. Neki episkopi tada su zahtevali da se to pitanje ne rešava naprečac, pa je patrijarh Dimitrije 1927. godine, ne čekajući odluku komisije, na dan petstogodišnjice despotove smrti odslužio arhijerejsku liturgiju na kojoj je novoustanovljenom svecu održan moleban i otpevan kanon.Freske s njegovim likom nalaze se u Kaleniću, Ljubostinji, Rudenici, Koporinu, Dobrunu, a u Ravanici je predstavljen s bratom i roditeljima. Crkva ga slavi 1. avgusta.

Kurir