Naše društvo je, prema brojkama iz popisa stanovništva, relativno staro. Na svakog stanovnika uzrasta od 15 godina, prema nekim podacima, ide jedan penzioner od 65 godina. Zato negde ni ne čudi što su oni, bolesni i nejaki, među diskriminisanijim grupama u društvu.
Prema rečima Ljubiše Babića iz Udruženja sindikata penzionera Srbije jedan od poslednjih primera diskriminacije prema starima je ono, čemu smo svi bili svedoci - smanjenje penzija.
- Poslednji primer diskriminacije je protivustavno oduzimanje penzija, prestanak usklađivanja penzija dva puta godišnje i odustajanje i potpuno poništavanje zakona o penzionisanju. Sadašnji penzioneri radili su po zakonu po kom je i penzioni fond funkcionisao proteklih 40-50 godina. To su neka stečena prava, koja se u Evopi i svetu - ne diraju. To je nešto što je stečeno na osnovu zakona i ne može se odlukom bilo koje vlade i predsednika to promeniti. To je samo jedan od oblika diskriminacije. Drugi oblici javljaju se u svakodnevnom životu, u prilično lošoj zdravstvenoj zaštiti, u tome što nemate dodatne paliativne nege, itd... - kaže Babić.
Upravo zbog niskih penzija, koje su dodatno smanjene izašli smo na ulice Beograda i pitali starije: Kakav je položaj penzionera u Srbiji i da li se može živeti od penzije.
Odgovori su uglavnom bili slični. Može da se preživi, ali ne da se živi!
- Od male penzije, dok platim dažbine, ne ostaje mi ništa. Doveli su nas do prosjačkog štapa, a pošteno smo zaradili sve! - kaže jedan od njih.
Duboko siromaštvo u koje su dovedeni oni najstariji jedan je od glavnih uzroka diskriminacije.
Još veći problem je tužna brojka - čak 300.000 penzionera u Srbiji prepušteno je samo sebi. Žive bez brige drugih, a kroz poslednje doba koračaju sami.
Svaka četvrta osoba starija od 65 godina je izložena je nekom vidu diskriminacije. Prema dostupnim istraživanjima, negde oko 20 odsto starijih od 65 godina su žrtve nekog od oblika zanemarivanja, zapostavljanja ili nasilja.Ipak, ovi podaci nisu potpuno sigurni. Zašto? Zato što je nasilje nad starim osobama u Srbiji dobro čuvana tajna!
- To su najdrastičniji oblici nasilja, fizičkog. Zašto je to dobro čuvana tajna? Zato što nasilje prema njima vrše upravo oni koji su njima najbliži - to su njihova deca, snaje, unuci ili neformalni negovatelji... - tvrdi sagovornica Espresa.
Takođe, prema rečima Nadežde Satarić, predstavnice socionalno-humanitarne organizacije Amity mnoge oblike nasilja oni ni ne prepoznaju. Psihološko nasilje, zanemarivanje njihovih potreba, ekonomsko nasilje samo su neki od njih...
- Ekonomsko nasilje je kada im neko uzme i koristi njegovu penziju, a da ga ni ne obavesti kad je uplata, niti da ni jednom mesečno, a često ni jednom godišnje ne pita: Da li tebi majko nešto treba? Da li bi pojela nešto slatko, da li bi negde otišla? Često oni nemaju mesto za zajedničkom trpezom, jer oni jedu sporo, oni mrve... Zato je bolje da oni jedu odvojeno, u njihovom sobičku. U njihovom ćošence im se donese tanjir, parče hleba i tako im izgleda obrok. To je samo jedan od vidova psihološkog nasilja i zanemarivanja - zaključuje Satarić.
(Espresso.rs)
