Aleksandar Vesić (21) iz okoline Valjeva stradao je 1999. tokom odsluženja vojnog roka u Zaječaru, a njegov otac Milomir punih 17 godina pokušava da sazna pravu istinu o ovoj tragediji. Zvanično objašnjenje pogibije bilo je da se Vesić utopio u Dunavu, ali se rezultati obdukcije i dan-danas skrivaju, što kod porodice mladića izaziva veliku sumnju.
Ocu nesrećnog mladića je rečeno da je Aleksandar tog kobnog 31. jula 1999. otišao u obilazak graničnog pojasa, ušao u nabujalu reku da se okupa i nestao. Njegovo telo je posle nekoliko dana pronađeno u Bugarskoj, a iako je u ovakvim slučajevima bilo očekivano da se ovakvom nesrećom bavi vojska, to se nije dogodilo. Po telo je u Bugarsku otišao otac mladića i pritom je čak morao da skriva da je on stradao tokom služenja vojske. Inače, s Bugarima je imao brojne probleme, ali je Milomir uspeo da ih reši i vrati mrtvog sina u Srbiju.
- Kad su mi dali da u mrtvačnici vidim telo, samo sam molio boga da mi da snage da ga vratim u Srbiju. On je bio crn, glava i grudni koš isečeni, verovatno od obdukcije... Uhvatio sam ga za ruku i rekao: „Sine, idemo u Srbiju.“ Obukli smo mu novo odelo, skinuo sam svoj lanac, sat i prsten i sve to stavio u sanduk. Vratio sam ga u Srbiju i sahranio - priča Milomir i dodaje da mu se tih bolnih dana niko iz vojske nije obratio.
On je nakon toga pokušavao da sazna punu istinu o stradanju sina jedinca, ali ga je svuda sačekao muk. Rezultati obdukcije, koja je obavljena u Bugarskoj, stigli su u Srbiju i tada im se gubi svaki trag. Tužio je i državu, ali ni tim putem nije uspeo da dobije nalaze.
- Od 2000. do danas nijedan ministar odbrane, premijer ili predsednik me nije primio, a obećavali su mi svi da će to učiniti. Pitam se da li je moj sin bio Albanac na tursko-sirijskoj granici kad se moja država Srbija tako ponaša prema svojim vojnicima i prema roditeljima palih dečaka - priča naš sagovornik i dodaje: „Znam da ne mogu vratiti sina, ali hoću istinu.“
U Ministarstvu odbrane nisu odgovarali na naša pitanja ovim povodom.
Srce da pukneVIĐAM GA U SNUMilomir Vesić kaže da mu sin Aleksandar često dolazi u san:- Kad sam ga pre nekoliko godina sanjao, bio je ljut i kaže mi: „Slušaj ti, matori, misliš da je tebi teško, a kad ti plačeš i ja plačem“, a ja mu odgovorim da ću pokušati da ne pustim suzu. I uvek kažem sebi da sam mu dao reč, koju moram da ispoštujem, ali nekad ne mogu da izdržim. Nekad sam ljut i na suprugu i oca kad kažu da su ga sanjali. Pitam se zašto samo oni, a ne i ja. Živim da ga makar u snovima vidim. Ali jednog dana ću doći mom sinu, ovaj život je prolazan.
Ključni svedok„NE MOGU DA KAŽEM ISTINU“Milomir Vesić kaže da je nakon tragedije razgovarao s mladićem koji je kobnog dana bio u patroli s njegovim sinom, ali da ništa nije uspeo da sazna:- Međutim, kasnije mi je čovek iz vojnog pravobranilaštva, ne znajući za moj slučaj, kad je došao kod mene u radionicu, pričao kako je drug od sina njegove svastike stradao na Dunavu. Malo-pomalo sam ga ispitivao i on mi kaže da je kod tog dečka sedam puta bila vojna bezbednost, te da je jednom roditeljima rekao: „Najteže je što ne mogu da kažem istinu.“ Ja sam mu onda otkrio da je to moj sin stradao, a on je samo pobledeo.
Dve decenije bolaSOBA POSVEĆENA MLADIĆUU domu Vesića se već 17 godina živi s bolom. Ne sluša se muzika, a godinama nisu odlazili ni na veselja kod rođaka i prijatelja. Jedna soba u njihovoj kući posvećena je stradalom Aleksandru i tu se nalaze njegove fotografije, lične stvari i druge sitnice koje podsećaju na mladića.
BONUS VIDEO:
SLAVICA BURMAZOVIĆ: SRBIJO POMOZI MI
