Podaci o detinjstvu i mladosti Đoke Vlajkovića nepouzdani su i nepotpuni: ne znaju se ni mesto (negde u Vojvodini ili Beograd) ni tačan datum njegovog rođenja (godina je 1831). Otac, Todor Vlajković iz Prizrena, umro je već 1839, a bez majke je ostao kad je imao 14 godina. Tada se prijavio u srpsku vojsku. Uprkos tome što je bio tek dečak, načelnik srpske vojske Kosta Ranisavljević primio ga je kao izuzetnog i već oformljenog mladog čoveka. Đeneralštab ga je iste godine uputio u vojnu školu u Rusiji, ali se Vlajković nekako obreo u austrijskoj vojsci, gde je sa nepunih 17 godina dobio čin potporučnika.Velika hrabrostZa vreme mađarske bune 1848. pridružuje se srpskom dobrovoljačkom odredu. Odlikovan je za hrabrost pokazanu u odbrani Srbobrana. Imao je 17 godina... Odlazi u Rusiju da od 1853. do 1856. vojuje u Krimskom ratu. Tamo je teško ranjen, pa se u Srbiju vraća kao penzionisani kapetan ruske carske vojske, bez noge. Nakon povratka u Srbiju, knez Mihailo ga vraća u srpsku vojsku sa činom tobdžijskog kapetana, a kad je posle događaja na Čukur-česmi počeo artiljerijski dvoboj sa Turcima, Vlajković je tada sve zadivio svojom veštinom i hrabrošću. Zaokupljen idejom oslobađanja srpskog naroda od Turaka, on putuje po Srbiji i Crnoj Gori i propagira „osvetu Kosova“, a kad 1875. godine izbije ustanak Nevesinjska puška, Đoka Vlajković organizuje dobrovoljce i pomoć ustanku Srba u Bosni. Njegova kuća u Beogradu, pretvorena u pravi ratni štab, stalno je bila puna dobrovoljaca, a uz njih i oružja, municije, odeće, novca i sličnih potrebnih stvari. U svim srpskim krajevima, naročito onim preko Save, za dobrovoljce koji su odlazili da se bore protiv Turaka govorilo se „idu Đoki Vlajkoviću“. Iako nije imao nogu, pa je koristio drvenu, učestvuje u prvom ratu s Turcima 1876. sa činom majora i oslobađa Podrinje. Tada mu šabački Cicvarići posvećuju svoju čuvenu pesmu „Kapetan Đoka putuje, putuje/ Kapetan Đoka putuje sad/ On ide u Tursku...“, koja se sačuvala i do naših dana. U Drugom srpsko-turskom ratu (1878) ponovo organizuje dobrovoljce i učestvuje u borbama na jugu Srbije. Dobija čin pukovnika, a po završetku rata vraća se u Beograd.
Poklon naroduĐoka Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, umro je 17. avgusta 1883. u Beogradu, gde je i sahranjen uz sve vojne počasti. Bio je umeren, mudar i ekonomičan domaćin; od dveju penzija, ruske i srpske, stekao je za ono vreme lepo imanje. Ceo svoj imetak testamentom je ostavio srpskom narodu „na prosvetne svrhe“. Krajem 1939. glavnica fonda Zadužbine Đoke Vlajkovića iznosila je oko 6,5 miliona dinara. Od nje se do danas sačuvala samo zgrada u ulici u strogom centru Beograda, koja je ponela ime velikog dobrotvora. Ima površinu od 1.874 kvadratna metra i sastoji se od jednog poslovnog prostora, 32 stana i dve garsonjere, a na njenu fasadu postavljena je bista dobrotvora.
TUŽNA SUDBINA PORODICESin Đoke Vlajkovića umro je ubrzo posle oca, a supruga Aleksandra i ćerka Marija, udovica s bolesnom ćerkom, zbog neveštog upravljanja delom imanja koje je njima ostalo početkom 20. veka ostale su bez ikakavih sredstava za život. Umrle su 1910. i 1911, a za njima nije ostalo ni novca za sahranu, pa su sahranjene o državnom trošku.
