Sinovi i ćerke ljudi optuženih za ratne zločine na Balkanu otkrivaju kako su im haške optužnice promenile život i zašto ostaju lojalni svojim očevima
Tog prolećnog dana tada dvadesetšestogodišnja Biljana je žurila u stan svojih roditelja da im donese radosne vesti. Nekoliko dana ranije saznala je da je u drugom stanju, a odmah potom krišom se udala za svog momka.
Međutim, i njen otac Mićo Stanišić je imao da saopšti porodici jednu važnu vest. Istog jutra, u martu 2005. godine, Tribunal u Hagu je objavio da je protiv njega podignuta optužnica za zločine protiv čovečnosti počinjene u vreme kada se nalazio na poziciji ratnog ministra policije bosanskih Srba.
„To je bio najtraumatičniji dan u mom životu“, kaže Biljana.
To veče Biljana je provela kod kuće, uplakana, dok se njen otac pripremao za prvu noć u zatvorskoj ćeliji u Holandiji, gde je trebalo da odgovara za progon, ubistva i mučenje bošnjačkog i hrvatskog stanovništva tokom 1992. godine. Prema navodima podignute optužnice, bio je odgovoran za to što nije sprečio ratne zločine, koji su oterali u smrt više od 1.700 ljudi.
Osam godina kasnije, zajedno sa još jednim visokim zvaničnikom bosanskih Srba, osuđen je na 22 godine zatvora zbog učešća u „udruženom zločinačkom poduhvatu“... CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
DARKO MLADIĆ ZA KURIR TV: Moj otac može da umre svakog časa
