N. G. iz Vojvodine, koji je veći deo školovanja proveo kao žrtva brutalnog nasilja i kao žrtva sistema koji na takve stvari žmuri napisao je potresno pismo i poslao ga Dragani Janković, majci tragično preminulog dečaka Alekse koji je 2011. godine zbog vršnjačkog nasilja izvršio samubistvo. Momak je, želeći da ostane anoniman, rešio da podeli svoju priču kako bi podržao Aleksin zakon koji nikako da dođe na red u Skupštini Republike Srbije. Pismo ovog mladića prenosimo u celosti: “Rođen sam 1998. godine u jednom malom gradu u Vojvodini, naizgled dete kako i svako drugo. Početkom mog obrazovanja u osnovnoj školi nije bilo problema u komunikaciji i druženju sa mojim vršnjacima. Bio sam jedan od najboljih učenika, dok nije počelo vršnjačko nasilje. U drugom razredu OŠ moj drug iz odeljenja me je zbog sitne rasprave gurnuo na lavabo, te sam povredio glavu. Krv, nesvestica, vrtoglavica, tu sam se prvi put bolje upoznao sa nasiljem koje me je pratilo do kraja OŠ. Vršnjačko nasilje je bilo prisutno do četvrtog razreda osnovne škole, ali ne u toliko opasnoj meri, kako se nastavilo kasnije. Kada je počeo peti razred, gde se rastajemo od učiteljice i upoznajemo sa nastavnicima, za mene je počeo pravi životni pakao. Bio sam bukvalno džak za boks jer, vremenom, kako su moji drugari iz odeljenja sve češće mene maltretirali, tako su se i vršnjaci iz ostalih odeljenja nadovezivali, da bih kasnije trpeo nasilje od čitave smene! Kako smo menjali učionice zbog nastave, gotovo na svakom odmoru sam dobijao batine, makar i šklepanje po glavi u prolazu, ne mogu da kažem da je samo bolelo, bilo je mnogo ponižavajuće njihovo smejanje, što mi se urezalo u sećanje, pa danas kad god čujem da se neko smeje makar i iz pozitivnog razloga, u meni to budi negativna sećanja. Nasilje je bilo progresivnog tipa, postepeno je sve išlo ka gorem. U petom razredu sam toliko bio maltretiran, depresivan, povučen, namerno sam kasnio na svaki prvi čas kao bih maksimalno mogao da smanjim stepen nasilja, ali nije previše pomagalo. Peti razred sam ponavljao. Iako sam se u pravom smislu te reči svakodnevno obraćao psihološko-pedagoškoj službi moje tadašnje škole, koja je uglavnom obavljala razgovore sa tom decom i sa mnom, jednom je moj brat od tetke u mojem prisustvu izjavio da se on priključio ekipi koja me maltretira da ne bi bio odbačen od društva!
Upućivan sam od strane škole na redovne seanse psihologa u IZZZDIOV-u, o čemu svedoče i brojni izveštaji psihologa da sam depresivan i da sam žrtva vršnjačkog nasilja. U policiji i SHMP sam vrlo poznat bio u tom periodu, jer je policija dolazila da me brani od sačekuša, ili da uzima izjave posle batinjanja, kada bi ih SHMP pozivala. Koliko sam imao RTG snimaka glave… Koliko su moji roditelji bili u strahu za mene, uz njihovo maksimalno, a minimalno od strane škole zalaganje, problemi se nisu rešavali. U šestom razredu sam dobio veoma jak udarac u oko, koje mi je jedva spaseno, iz kojeg je krv curila, a taj učenik je dobio smanjenje ocene iz vladanja??? Tortura u toj školi koja je bila oblepljena flajerima “Škola bez nasilje” je daleko od toga bila. U šestom razredu sam osetio nasilje od strane nastavnika geografije prvi put. Čas je taman počinjao, a on nije mogao da smiri đake kada je trebalo da počne s gradivom, pa je mene ni krivog ni dužnog, povučenog, koji ni na koji način nije remetio nastavu, nekoliko puta raspalio po potiljku. Moji roditelji su to prijavili direktoru, ali je njemu trebalo nekoliko godina do penzije, te se ispred tadašnjeg direktora škole izvinio mojim roditeljima i protiv njega nije pokrenut disciplinski postupak. Nedugo nakon tog incidenta na predlog IZZZDIOV-a menjam školu, u kojoj su mi prvi dani bili kao iz bajke, druženje, igra, sve je bilo super. Ali, s obzirom na to da je mali grad u pitanju, a da je moja prethodna škola udaljena nekoliko kilometara od moje nove škole, nasilje je polako počelo i u novoj školi. To je bilo veoma frustrirajuće jer znam da nisam provocirao drugu decu ni na koji način, ali jednostavno nisam nikako mogao da zaustavim nasilje.
Krajem šestog razreda doživljavam nasilje seksualnog tipa, a tog dana i panični napad sa poremećajem srčanog ritma, pa se iz SHMP transportujem na odeljenje Kardiologije IZZZDIOV-a i gde mi biva ordinirana terapija antiaritmikom. Kardiolog me zbog prevelikog stresa upućuje psihijatru, koji ordinira terapiju antidepresivom i sedativom. Lekovi, naravno, mogu da pomognu u zdravstvenom stanju, ali ne mogu da smanje nasilje, te posle nekoliko kontrola psihijatar predlaže da osnovno obrazovanje (sedmi i osmi razred) završim vanredno, što i činim. Srednju školu ne upisujem što zbog straha od nasilja, što zbog lošeg zdravstvenog stanja, već je odavno vanredno pohađam, u Novom Sadu. Nasilje je uglavnom prestalo posle toliko vremena, ali je sada prisutno ignorisanje od strane vršnjaka, te u mom gradu ne mogu da se družim, izlazim, radim sve što bi radila osoba moje starosne dobi. S obzirom na to kroz šta sam sve prošao i kroz šta trenutno prolaze žrtve vršnjačkog nasilja, a svi smo toga svedoci što preko medija, što uživo, PODRŽAVAM PREDLOG ALEKSINOG ZAKONA i smatram da bi bilo neophodno što je pre moguće da se isti usvoji i primenjuje u praksi”. Ima li ko da čuje ovaj vapaj? Koliko još ovakvih priča treba da završi u medijima pre nego što se dozovemo poameti? (Noizz.rs)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
VESTI KURIR TV UŽIVO: Stopiran “Beograd na vodi”?!
