KURIR OBRADOVAO DECU U SIGURNOJ KUĆI: Sve za njihov osmeh

Zvončići, zvončići, zvone na sav glas... Odzvanjala je pesma u sigurnoj kući. Mališani koji su tu potražili sigurnost sa svojim majkama bar nakratko su zaboravili na probleme i uživali u druženju sa Deda Mrazom i u paktetićima kojim ih je obradovala „Adrija medija grupa“ u okviru koje posluje Kurir.

Deca su nam otkrila svoje skromne novogodišnje želje, uglavnom su to slatkiši i igračke. Jedna devojčica je zaželela da dobije čaroliju, dok je jedan dečak poželeo da postane princ i „uhvati mutante“.

- Deca su oduševljena, dobili su paketiće, pevali zajedno. Na ovaj način nastavljena je i akcija „Stop nasilju“, koju je pokrenuo Kurir. Ako kažem hvala, mislim da je malo. Nastavljamo saradnju i borbu protiv nasilja - istakla je koordinatorka sigurne kuće Vesna Stanojević.

Ona naglašava da se posle praznika poveća broj žena koje pomoć traže u sigurnoj kući:

- Ove godine ubijeno je 30 žena u porodičnom nasilju, ali imajući u vidu novi zakon koji je stupio na snagu, očekivali smo da će taj broj biti neuporedivo manji, a ne skoro isti kao prethodne godine.

Nemanja Pajić, glavni i odgovorni urednik Kurira, ističe da podela paketića mališanima iz sigurne kuće postaje tradicija, te da je ovo samo jedna u nizu aktivnosti u sklopu Kurirove akcije „Stop nasilju“.

- Dnevni list Kurir će se neprestano boriti protiv nasilja nad ženama. Poklonima za decu u sigurnoj kući želeli smo da ugroženim ženama i mališanima vratimo osmeh na lice u nadi da im ga niko i nikada više neće oduzeti. Predstojeći dani svima treba da ostanu u najlepšem sećanju, a naša najveća radost biće osmeh na njihovim licima koji ćemo pamtiti.

Humanitarna akcija Kurira „Stop nasilju“ pokrenuta je u novembru 2016, nakon što je Mariju Ferizović suprug brutalno zlostavljao. Zahvaljujući toj akciji, u Skupštini Srbije usvojen je set zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Kampanju Kurira su podržale brojne javne ličnosti.

PODRŠKA ŽRTVAMA AUTORSKI TEKST LEPE BRENE

Nijedan krik ne sme ostati neprimećen!

Viđala sam ih čitav život. Slušala o njima. Na Balkanu takve sudbine nisu retkost. Ni u čitavom svetu, jasno je, ali su bar žene na Zapadu naučile da ne ćute, da glasno govore o svom problemu, da odbrane svoje pravo da žive dostojanstveno, slobodno.

Ovde je sve dugo, dugo ostajalo na majčinskom kriku u noći, nemom jecaju u tami, s glavom u jastuku supruge, sestre, ljubavnice... Ćutale su. Plač su u grudima gušile. Da ih ne čuju oni do kojih im je stalo, da ih ne uznemiri njihov bol. Svaka druga prebijena, izmučena, do krvi povređena majka krila je od dece i bol i modrice i sav svoj čemer da ne bi bacila senku na njihovo detinjstvo.

Ćutale su i da ih ne bi sažaljevali, gledali ispod oka. Činjenica je da ljudi više vole da žale druge nego da ih slave, činjenica je da je mnogo lakše reći nekoliko utešnih reči nego pomoći. I povodom maltretiranja žena, stravičnih statistika koje svedoče o sve većem nasilju nad ženama, utiska da su žene postale glavni likovi u crnim hronikama, istakla bih dve važne stvari.

Utešne reči nisu podrška. Stisak ruke i sažaljivi pogled nisu pomoć. Nema tu empatije. To je rutinski gest i ispiranje sopstvene savesti. Jedini konkretan akt podrške je ohrabriti bilo koju ženu koja trpi nasilje da podigne glavu, a kad podigne glavu, seti se ko je i shvati da niko, baš niko nema prava da joj uskrati slobodu i normalan život, podići će i glas. Glas. Nijedna žena nije sama na svetu. Ne mora biti ničija majka, sestra, prijateljica, koleginica... Dužnost civilizovanog čoveka je da reaguje uvek. Da pomogne i kada čuje anonimne krike u stanu iznad svog. U susednom dvorištu.

Žene su ovde generacijama učene da su bespomoćne, skoro nevažne bez muškarca iza kog bi stale. Iza, u senku, u korak, dva za njim, ne pored njega. Učene su da trpe. I da ćute do iznemoglosti. I to je moja druga tema u vezi s nasiljem nad ženama. To čemu su ih naraštajima druge, njima po krvi bliske žene učile. Trpljenje i ćutnja. U ime višeg cilja koji je lažan. Vaspitavane su da u žrtvovanju ima nečeg plemenitog. Sačuvaj dom! Spasi porodicu!

Ali kakav je to dom? Kakva je to porodica u kojoj vladaju tama, tišina i muk? U kojima deca žive u strahu, a majke skupljaju suze u maramu i krišom ih brišu? U modernijem, savremenom kontekstu, kakve su to veze? Čemu se nadaju devojke koje su zavolele nasilnike? Čuda se ne dešavaju. I budite sigurni - niko se ni zbog koga nije promenio. Kad prihvatiš prvi šamar, prihvatila si svaki sledeći. Posle prvog ćeš možda čuti „izvini“, posle svakog sledećeg čućeš samo tupi ili reski zvuk udarca.

Nijedan krik ne sme da ostane neprimećen. Utišan. Glas protiv nasilja u bilo kom obliku obaveza je svakog čoveka na svetu. Posebno kada je reč o nasilju nad slabijima.

Deda Mraz

UŽIVAO SAM S OVOM DECOM

U potrazi za Deda Mrazom stupili smo u kontakt sa firmom Dedamrazovi.com, a posebno nas je oduševila skromnost njihovog Deda Mraza, koji je, kada je čuo da želimo da obradujemo decu u sigurnoj kući, rekao da će to uraditi besplatno:

- Odlučio sam da se odazovem akciji Kurira. Uživao sam s ovom decom. Ovog puta sam imao pravi iskreni doček. Drago mi je što sam izmamio osmehe na njihovom licima.

Kurir