Borba za obeležavanje Praznika rada, 1. maja, imala je u Srbiji dug i težak put. Od zabrane održavanja 1893. godine, preko prkosnog paradiranja, pa do obaveze koju je 1945. uveo Josip Broz Tito i uranaka na kojima se na ražnju okreću prasići.
Obeležavanje tog praznika predstavljalo je borbu, ne samo za radnička prava već i za politička prava i slobode.
- Te 1893. godine održana je prva proslava u Beogradu. U osam časova radnici su se okupili u "Radničkoj kasini" u Makedonskoj ulici, noseći crvene trake na kojima je pisalo "Proleteri svih zemalja, ujedinite se". Vrlo brzo žandarmi su blokirali kafanu, a većina radnika se razišla - zabeležio je Života Kamparelić u Godišnjaku Beograda (1959).
Ni naredne godine demonstracije nisu prošle sjajno, tako da je prva masovnija proslava Prvog maja organizovana tek 1905, kad je ulicama Beograda u povorci prošlo 6.000 učesnika noseći parole: "Osmočasovni radni dan i zakonska zaštita radnika! Rat ratu, mir među narodima! Pravo borbe, pravo štrajka, sloboda radničke koalicije!"
Čak i tokom okupacije 1941. na poziv Komunističke partije Jugoslavije održane su demonstracije. Najznačajnije priznanje 1. maj dobija od Josipa Broza Tita, 24. aprila 1945, kad je objavljena uredba o proglašenju Prvog maja državnim praznikom i neradnim danom.
Više od 250.000 vojnika, radnika, omladinaca prodefilovalo je te godine beogradskim ulicama očekujući da će radnička klasa imati vodeću ulogu u stvaranju slobodnijeg društva.
Kurir.rs/Silvija Slamnig
