BEOGRAD - Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave najvećeg hrišćanskog proroka Jeremiju, a današnji dan je u narodu poznat kao Jeremijindan.
Jeremija je hrišćanski svetitelj i starozavetni prorok, rođen je oko 600. godine pre nove ere u selu Anatotu, nadomak Jerusalima. Već u petnaestoj godini počeo je da proriče i zbog toga je vrlo često bio u nemilosti vlasti, čak proganjan i zatvaran.
Zbog prvih proročanstava u vreme vladavine cara Josije navukao je gnev tadašnjih velikaša i tada je jedva uspeo da spase svoj život. Caru Joakimu je prorekao da će njegov pogreb biti kao pogreb magarca, što je značilo da će njegovo mrtvo telo izbaciti van Jerusalima i da će se ono dugo povlačiti po zemlji bez sahrane.
Zbog toga je Jeremija bačen u tamnicu. Pošto nije mogao da piše u tamnici, Jeremija je pozvao Varuha, koji je stajao kod prozorčića tamnice i zapisivao ono što mu je Jeremija diktirao. Kada je caru pročitano ovo proročanstvo, razgnevnjen car je uzeo hartiju i bacio je u vatru. Uz Božju pomoć Jeremija je dobio slobodu, a njegovo proročanstvo se ostvarilo.
Potom je caru Jehoniji prorekao da će biti odveden u Vavilon sa celom porodicom i da će tamo umreti i to se uskoro i dogodilo. U vreme vladavine cara Sedekije, Jeremija je stavio jaram na svoj vrat i išao kroz Jerusalim proričući pad Jerusalima i ropstvo pod Vavilonjanima. Pisao je roblju jevrejskom u Vavilonu da se ne nadaju povratku u Jerusalim, jer će ostati tamo sedamdeset godina. U dolini Totef, pod Jerusalimom, gde su Jevreji prinosili decu na žrtvu svojim idolima, Jeremija je uzeo lonac u ruke i razbio ga pred narodom proričući skoru propast Judejskog carstva.
Uskoro su Vavilonci zauzeli Jerusalim, cara Sedekiju ubili, grad opljačkali i razorili, a ogroman broj Jevreja posekli upravo u dolini Totef. Jeremija je sa levitima uzeo Kovčeg zaveta iz hrama i odneo ga na brdo Navat, gde je Mojsijeumro, gde ga je sakrio. Takođe je sakrio i oganj iz hrama u jedan duboki bunar. Neki Jevreji su ga primorali da ide sa njima u Misir gde je proživeo četiri godine, nakon čega je od svojih sunarodnika kamenovan i tako ubijen.
Misircima je prorekao propast njihovih idola i dolazak „Deve sa Mladencem“. Postoji predanje, da je sam car Aleksandar Veliki posetio grob proroka Jeremije. Po naredbi cara Aleksandra telo Jeremijino je preneto i sahranjeno u Aleksandriji. Po njemu se nazivaju Knjiga proroka Jeremije i Plač Jeremijin.
Jeremijindan u srpskom narodu vezan je za brojna narodna verovanja i običaje od kojih su neki veoma neuobičajeni. Misirci su verovali da je prorok Jeremija toliko moćan da leči i posle smrti pa su prah s njegovog groba uzimali kao lek za zmijski ujed.
I naš narod veruje da je Jeremija zaštitnik od zmija otrovnica, a veoma su česte porodice koje slave Jeremijindan kao krsnu slavu. U takovskim selima već u petak pred Jeremiju niko ne radi, a naročito se izbegava unošenje drva u kuću. Čitava porodica te dane obilazi oko kuće, lupa u kante, šerpe i viče:
„Jeremija u polje, gujurine u more, samo jedna ostala, za zlo njeno ostala, oba oka izbola, na dva trna glogova, na četiri šipova, zlu kob izela.“
Dokle se čuje lupanje i pesma, dotle će smeti zmije da se približe.
Oko Kolašina idu povorke lepo odevenih devojaka. Obilaze kuće, pevaju pesme, dižu galamu, a domaćica ih daruje. Sutradan, od dobijenih namirnica devojke spremaju gozbu, na koju pozivaju sve iz sela.
Veruje se da na Svetog Jeremiju ne treba otvarati britve, ništa ne treba vući za sobom, ne diraju se konac, igle, šila, pletivo i ne češlja se da se ne izazivaju zmije. Nije preporučljiv ni rad u polju osim sejanja konoplje.
(Kurir.rs/Wikipedia/Foto: Youtube Printscreen)
