Seks je nepresušna tema savremenog doba, a kao što nam sačuvana dela starih putopisaca svedoče, ni naši preci nisu bežali od telesne ljubavi i zadovoljstava.
Kada je reč o Srbima pre prihvatanja hrišćanstva, njihovi seksualni običaji su bili vrlo slobodni, ali samo do stupanja u brak. Posle toga, bračna vernost je bila neupitna, a danas teško shvatljiv običaj kod paganskih Srba, kao i kod drugih Slovena, nalagao je da udata žena ne treba da preživi muževljevu smrt.
U opisima se takođe navodi da su moćni i ugledni pojedinci mogli da imaju više žena.
Jedan od najzanimljivijih opisa običaja starih Slovena i Srba potiče od arapskog istoričara i geografa Alija al-Masudija (896–956), koji je objavio knjigu pod nazivom „Zlatne livade i rudnici dragulja“, gde je izneo podatke o raznim narodima Afrike, Azije i Evrope, koje je prikupio na svojim putovanjima.
Masudi je pisao ovu knjigu između 920. i 950, a neki istoričari smatraju da se njegovi podaci o Slovenima Jugoistočne Evrope moraju datovati do kraja VIII veka.
Evo šta Masudi kaže o Slovenima, a šta o seksualnim običajima Srba pre 1000 godina:
„....Sloveni borave na severu, odakle se šire prema zapadu. Podeljeni su u nekoliko različitih naroda koji ratuju međusobno i imaju kraljeve. Neki od njih pripadaju hrišćanskoj veri jakobinske sekte, dok su ostali pagani i nemaju pisma i ne znaju ništa o božanskom zakonu.
Među različitim narodima koji čine ovu pagansku rasu, postoji jedan koji je u stara vremena držao apsolutnu vlast. ...U prošlosti, svi Sloveni su prihvatali njihovu superiornost, jer se iz njihovih redova birao vladar, dok su poglavice ostalih plemena bili samo njegovi vazali.
Među Slovenima drugog reda ovde ćemo spomenuti sledeće: Istrana, čiji se kralj danas zove Basklabiđ; onda Dulaba, čiji se sadašnji kralj zove Vanjslaf. Sledeći su Namđin, čiji se kralj zove Garand; među svim Slovenima najhrabriji i najbolji konjanici. Nakon toga, pleme Manabin, čiji kralj se zove Ratimir; potom Sarbin (Srbi), kojih se ostali Sloveni veoma plaše, iz mnogo razloga za koje bi nam trebalo mnogo više vremena da objasnimo i čija dela bismo morali detaljnije izložiti. Oni nemaju posebnu versku pripadnost.
Zatim, tu je narod po imenu Murava i drugi poznat kao Harvatin (Hrvati), i još jedan koji se zove Sasin, zatim Hašanin i Baraniđabin...
...Pleme koje rekosmo da se zovu Srbi, spaljuje (samo) sebe kad mu poglavica umre, a isto tako spaljuju i svoje jahaće životinje. Oni imaju slične običaje kao Indijci, iako ovi žive daleko od Zapada. Dok leš gori, oni su veselo i svečano raspoloženi, a kao razlog za ovo svečano raspoloženje navode to da se njihov gospodar (Bog) smilovao mrtvacu. Žene umrlog razrežu sebi noževima ruke i lice, a koja od njih tvrdi da ga ljubi, obesi jedno uže, popne se na klupicu do njega i omota uže čvrsto oko vrata; tada uklone klupicu ispod nje, a ona ostane kopcajući se dok ne izdahne. Posle ovoga je spala i tako je opet sa svojim mužem sjedinjena...."
...Njihove žene kad se jednom udaju, ne čine više nipošto preljube, ali ako jedna devojka voli jednog čoveka, ona ode njemu i zadovolji svoju strast. Međutim, ako jedan čovek uzme jednu ženu i vidi da je ostala devojka, onda joj kaže: "Da ima šta dobro na tebi, ljubi bi te želeli, i ti bi sebi već jednog izabrala koji bi ti devojaštvo uzeo"; ovim rečima je otera i oslobodi je se".
Opis Al-Masudija uklopljen je i u putopis španskog Jevrejina Ibrahima ibn Jakubija, koji je kao poslanik doputovao 973. na dvor rimsko-nemačkog cara Otona I u Prusku. Ibn Jakubi je od Španije, koja je tada bila pod muslimanskom vlašću, putovao kroz slovenske zemlje, a i on takođe daje zanimljive opise Čeha, Poljaka i Rusa, Bugara, Nemaca i Franaka.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
