"Tog dana sam ustao i odlučio da se ubijem. Da skočim u Savu i rešim se bede." Ovim rečima je svoju tešku ispovest otpočeo pedesetšestogodišnji Ivica. Sakupilo mu se sve, loša materijalna situacija i porodični problemi dogurali su ga do ruba, ali se predomislio dok je na mostu stajao na klackalici između života i smrti. Nesigurnim koracima, pridržavajući se za hladni čelik, uzverao se na luk Starog savskog mosta. Seo je i zapalio cigaretu. Kroz glavu su mu strujali svi problemi, gušila su ga osećanja nerazumevanja, odbačenosti, povređenosti, beznađa. Sava mu je tog dana, s te visine, izgledala drugačije. Moglo bi se čak reći kao rešenje problema. Pogled nadole nije mu bio zastrašujući ni preteći. Oko vrata je vezao sidro teško pet kilograma, koje je trebalo da ga zadrži ispod površine ako bi se u nekom trenutku predomislio i pokušao da ispliva. Ipak, predomislio se. Dobio je šansu da probleme reši na drugi način. A zašto se odlučio na sve? Nije u pitanju bio jedan razlog - kao što obično nikad nije - već se teret s vremenom nagomilavao. Nagomilani problemi - Pukao sam s poslom otkad je počela kriza. Radio sam kao monter roletni, trakastih venecijanera, PVC stolarije. Kad je to prestalo, više nisam mogao da zaradim. Otkako sam ostao bez prihoda, osećao sam se beskorisnim - priča Ivica. Porodica je, kako on to vidi, promenila odnos prema njemu. Pozajmio je novac da počne da švercuje hranu iz Mađarske. Nije uspeo da stane na noge ni kad ga je inspekcija uhvatila. Penzija od 13.500 dinara jedva može da pokrije račune koji su se gomilali. Oko računa je i zavarničilo. Impulsivno je reagovao, mada nije ozbiljno mislio, kad je supruzi, ćerki i sinu rekao da se isele. Ali oni su počeli da se pakuju i posle nekoliko dana stvarno su otišli. - Vratim se uveče u šest - prazna kuća, prazna duša - priča Ivica.
Sav jad koji ga je snašao tih dana isplivao je iz alkohola, kojim je pokušao da se "leči". I to što ga je majka još kao bebu ostavila u Zvečanskoj, što oca nikad nije upoznao, i hraniteljska porodica, zatim ponovo život s majkom, a onda i razočaranje jer ga je izbacila iz stana. Sećao se kad je posle svega upoznao suprugu, kako su se kućili, dobili decu, opremili lep stan, a sad je bez svega ostao. Setio se i kako se supruzi davno zakleo da će biti zajedno dok ih smrt ne rastavi jer je on rastao bez oca i majke i nije želeo da i njegova deca prođu kroz to. Iznenada se ponovo našao sam. Na mostu, sa sidrom oko vrata. Bez izlaza - Pomislio sam, nema mi spasa. Rešio sam da skočim u Savu. Ceo život sam rintao i izdvajao za porodicu, a sad nemam ništa. To sidro sam imao u podrumu, stavio sam ga oko vrata i otišao na most. Nisam video drugi izlaz. Ali kad sam video sina na mostu, duša me je zabolela. Molio me je da ne skočim i odustao sam. On me je sprečio - s tugom u glasu i očima priča Ivica. Zaštita od samoubistva jeste da je čovek "umrežen", da ima bar jednog ili dva bliska prijatelja s kojima može da podeli šta ga muči. Mnoge traume čovek guta i guši se njima. Nekad je i komšija bio neka vrsta psihoterapeuta; iz sličnog razloga su ljudi odlazili u crkvu da se ispovedaju. - Bilo mi je lakše čim sam porazgovarao sa svojim terapeutom. Dali su mi i lekove i osećao sam se mnogo bolje - tvrdi Ivica.
Broj
74.000 ljudi izvršilo je samoubistvo u Srbiji od 1953. godine
Kurir.rs
