Sa 14 godina, u pocepanoj košulji i velikim pantalonama, gladan i žedan, Anastas Skakoski prvi put je kročio u Centar za prihvatilište za decu i omladinu na Voždovcu.
Bila je to 1973. Odveo ga je otac po nalogu suda i službe za socijalni rad. Ne zato što se tukao ili krao, već zbog strašnog siromaštva.
- Živeo sam u kući bez struje i vode, nadničio sam od devete godine, a ponekad sam za ceo dan rada dobijao samo komad slanine. Da preživim. Umesto bede i stranputice koja mi je bila zagarantovana, dom mi je ponudio redovan obrok i topao krevet - seća se Skakoski.
Od njega je dom, kaže, napravio čoveka, a svojom humanošću on želi da pomogne drugoj deci koja dele sličnu sudbinu. S punim kesama poklona redovno posećuje ovu ustanovu, sećajući se sopstvenog detinjstva.
- Za mene dom nije bio kazna, nego izlaz. Marljivo sam učio i radio i završio sam zanat kao odličan učenik. Država je tada bila u obavezi da deci iz doma obezbedi posao, što predlažem da i sada bude praksa. Zaposlio sam se u fabrici hladnjaka i grejača. Posle vojske osnovao sam porodicu, a vremenom su se otvorile mogućnosti da više ne budem ja taj kome treba pomoć, već da budem onaj koji će moći da pomogne drugima. Godinama posećujem dom na Voždovcu. Deci nosim poklone, razgovaram s njima, dajem im savete, prepičavam im svoje iskustvo, a vodio sam ih i na ekskurziju u Gornji Milanovac - priča Skakoski i dodaje:
- Motivišem ih. Oni vide da se uz upornost, poštenje i rad sve postiže. Ja imam porodicu, dvoje odrasle dece i unuče, oni su uspešni, i to je dokaz da, uprkos stranputici, može da se izađe na pravi put.
Bio na lošem glasu
Ko god je nešto ukrao, mene optuživali
Najteže mi je padalo što sam bio dežurni krivac za sve što nekome nestane, kaže Anastas Skakoski.
- Nepravdu sam trpeo. Najtužnije mi je bilo, evo, i sad me pogađa, to što su u meni nalazili krivca. Kad god je nešto nestalo u selu, optuživali su mene. Upirali prstom. Neki kasetofon je bio ukraden, a oni kažu: "Anastas, on je iz doma." Zamislite tu nepravdu!
Kurir.rs/Silvija Slamnig
