Jedan od japoznatijih srpskih reditelja Srđan Điđa Karanović otkriva zbog čega je prestao da radi, zašto je izabrao baš Mirjanu Karanović za ulogu Petrije i u kakvom vremenu živimo danas.
Reditelj koji, između ostalog, u svom opusu ima filmove - "Virdžina", "Petrijin venac" kao i legendarnu seriju "Grlom u jagode", kaže da film o Petriji ne pamti po zlu.
"Većinu pamtim. Kad kažem po zlu mislim na finansijske i razne organizacione muke. Film “Petrijin venac” rađen je mirno, profesionalno, nije bilo trke sa vremenom i parama. Radio sam ga onako kako sam hteo, kako sam smatrao da treba. U ekipi je bila divna atmosfera.
Koji je bio vaš motiv da ga radite?
Iskren motiv, pre svega. Na jednom letovanju sam čitao knjigu “Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića koju sam kupio u knjižari. I, čitajući je, nekoliko puta briznuo u plač, što bi se reklo, ko malo dete. Budući da mi je u to vreme televizija nudila da radim šta hoću - a bilo je to neposredno posle uspeha serije “Grlom u jagode” - meni je palo na pamet da od tog dela Dragoslava Mihailovića može da se napravi dobra ekranizacija, serija i film. I to sam predložio.
I?
Začudili su se, otkud ja kao urbani infantilac da to hoću da radim, pitali kako... Objasnio sam zašto, objasnio kako... Rekao - kako bi pravio film o Mariji Antoaneti, tako ću i ovo. Znači, postoji istraživanje, razne pripremne radnje... U tim pripremama puno nam je pomogao Dragoslav Mihailović, zatim etnolog Ranko iz Etnografskog muzeja i drugi. Iščitavali smo raznu građu, skupljali razne podatke o kostimu pokućstvu, svemu...
Čuvena je priča da ste Miru Karanović kao još studentkinju odabrali po preporuci Gorana Markovića?
To je tačno. Dugo sam tražio Petriju i probao razne naše glumice, i one najpoznatije. Sve su pristajale, ali i same su bile sumnjičave. Nikako nisam bio zadovoljan. Onda mi je Goran Marković koji je već radio na FDU preporučio neku devojku, studentkinju glume. “Zapamtio sam je, a i preziva se kao ti, probaj”, rekao mi je. Mi je pozovemo prvi pa drugi i treći put... Uradimo probna snimanja. I, eto. A posle smo divno radili. Ona je tad vrlo mlada, a kako izvanredno igra ženu u poodmaklim godinama na kraju, pri čemu smo film radili sa minimumom šminke.
Kakav je to izazov bio raditi film koji se bavi pitanjem žene, ženskog sveta, ženskog pogleda na život...?
Veliki izazov koji sam hteo i odabrao. Kao što sam pravio film o seoskom životu, tako mi je bio izazov i da pravim film o ženi. Kod nas u to vreme nisu uopšte postojali filmovi o ženama. Većina velikih ženskih uloga bivale su u senci muških, neretko su žene igrale manje uloge. Želeo sam da napravim “one women show”. Dramaturški je scenario komponovan, tako da je ona zapravo u svakoj sceni filma. Šta ona vidi, to vidimo i mi. Gledamo svet kroz njene oči, iz njene perspektive. Čak smo jednom u obilasku terena, u pripremama se spustili u rudarsku jamu. Tomislav Pinter, direktor fotografije, Ivo Laurenčić i ja. Tamo je trebalo uraditi scenu ranjavanja njenog drugog muža. I onda smo odustali, zaključili da u toj rudarskoj jami ne treba ništa da snimamo. Zato što žene dole ne silaze. Nikad. Izbacili smo to, jer iz njene perspektive taj deo u radnji filma je značio čuti lošu vest, a ne videti nesrećan događaj. Sve u filmu je, dakle, iz njene perspektive i to mi je zaista bio izazov
Poredite li to vreme sa današnjim?
Može se porediti utoliko što je tada bilo grozno, a sada je mnogo gore. I što se filma tiče i inače. Film “Petrijin venac” je, kažem, napravljen vrlo profesionalno, i zanatski i produkciono. I sve što u njemu ne valja za to sam ja kriv. Međutim, to ne mogu reći za ostale svoje filmove gde je falilo ili para ili ovo ili ono, a ne mojih ideja i znanja.
Poznati ste po tome što vam filmovi nimalo ne liče jedan na drugi...
To mi je bila i želja i namera.
U sklopu vašeg opusa, gde biste mogli svrstati “Petrijin venac”?
U sferi mojih filmskih interesovanja imam filmove igre, filmove sa naturščicima kojih ima tri, četiri. Imam filmove o mojoj urbanoj generaciji. Tu se ubraja i serija “Grlom u jagde”. A imam i filmove koje zovem - pričam ti priču. E, tu su, recimo, “Virdžina” ili “Besa”, moj poslednji film. I, naravno, “Petrijin venac”. Mislim da je film, pre svega, pričanje priče filmskim sredstvima. Zahteva znanja i umeća onih koji pričaju i želje i sposobnosti onih koji to gledaju. I onda i danas kad smo u svemu u čemu smo.
U čemu mi to danas živimo?
Teško pitanje - i mučno.
Kog je žanra?
Da nije toliko tužno i mučno, bila bi vesela tragikomedija. Ali je tužno i mučno. I postaje sve tužnije i sve mučnije. Možda ja to govorim i s obzirom na moje godine i činjenicu da već deset godina ne radim. A prestao sam da radim jer se nisam osećao sposobnim da se snalazim u džungli traženja sredstava, džungli smicalica i siromaštva, džungli budževina... Sve je budževina, da upotrebim taj žargonski izraz. Plašim se da sve više bespovratno tonemo u jedan opšti primitivizam, a i u istoriji, i u iskustvu i u teoriji je opšte poznato koliko je to opasno. Politika je i uzrok i posledica toga. Taj primitivizam izabere neku vlast. A onda ta vlast na raznim mestima u društvu postavlja svoje ljude ne po znanju i kvalifikacijama nego po podobnosti, onda svi ti ljudi u raznim porama društva se šire, zovu slične sebi da im budu saradnici i radnici... Suštinski, na delu je kriterijum gluposti, koji se umnožava i širi po sistemu spojenih sudova. Od kulture do poljoprivrede, ili od čega god do čega god... postane kuriozitet ako iko išta zna i još veći ako opstane tu gde je u trenutku kad se otkrije da nešto zna. Pošast zvana vladavina gluposti zahvata sve, sve se odražava jedno u drugom, i tako u raznim oblastima. I mi tonemo... Pokušavamo da izmajmunišemo nešto, da nešto uradimo, da izronimo i uzmemo vazduha. Ali bez znanja, kriterijuma, vrednosnog sistema ne znam gde ćemo dospeti. Po prirodi stvari, ja neću još dugo ovde biti. Biću opravdano odsutan. Ne zavidim onima koji ostaju.
Kada bi vam neko ponudio potrebna sredstva, kakav film biste želeli da radite?
Odavno svoje ideje guram pod tepih. Da me ne žuljaju. Vrlo sam tvrdoglav i kad nešto kažem to i mislim. Tako da kad sam rešio da više neću raditi filmove - to je to. Posle te odluke još izvesno vreme su mi se neke ideje motale po glavi, ali ništa nisam stavljao na papir. Terao sam ih od sebe. Poznajući sebe, možda bi se i danas vrlo lako zapalio kada bi neko zvao. Zato o tome ne razmišljam.
Kurir.rs/Blic/Tatjana Nježić/Foto: Youtube
