Ova deca se ne razlikuju mnogo, osim po traumi koja ih je dovela u Prihvatilište!
Ustali su u osam sati jutros. Najmlađi dečak, koji nema više od sedam godina, nije hteo da se odvoji od kreveta jer mu je, za razliku od onog na šta je navikao, danas bilo udobno i toplo. Imao je čime da se pokrije. Možda još bitnije, imao je nekoga da ga pokrije. Taj neko mu je prethodno napravio i doručak, okupao ga i obukao mu čistu garderobu. Privilegija, u kojoj ne uživa često.
Nije stigao na vreme da dobije novogodišnji paketić, ali mu je drugar, sa kojim deli krevet na sprat, dao polovinu svojih slatkiša. I zamolio ga da ostane sa njim. Iskreno, kako samo dete može. A nešto mlađa devojčica od njih, dala mu je papuče i jaknu. Na papučama je napisala i svoje ime. Nije mu bitno što nosi ženske stvari. Važno je da je u njima toplo.
Iako su se juče videli prvi put, danas već zajedno kite jelku, dele loptu i isprobavaju akrobacije. Oba dečaka žele da budu Džeki Čen. I ne razlikuju se mnogo, osim što jedan od njih prosi na ulici i uglavnom spava na betonu na Slaviji, dok je drugi žrtva nasilja. Danas je sve to stavljeno po strani, i oni su samo deca.
Njih dvojica, kao i svi mi, imaju samo jedan život. S tim što je njihov ispunjen traumama. One splasnu samo kada neko vreme provedu u Prihvatilištu za decu, gde sam ih danas i upoznala. Svi su tu iz različitih razloga, ali uglavnom zato što njihovi roditelji ne znaju ili ne mogu da budu roditelji, pa im je lakše da decu daju drugima na čuvanje.
Dok gleda u ono žensko ime na papučama, mališan mi objašnjava gde sve prosi i da bi voleo da ga posetim tamo.
Na hodniku grupa devojčica. Prosečno, nemaju više od 16 godina. Jednu od njih roditelji su prodali za udaju odmah po rođenju, druga je bila žrtva one druge trgovine ljudima, treću je otac zlostavljao, a četvrta... Ona je dete imućnih roditelja intelektualaca, koji je ostavljaju u Prihvatilištu. I novogodišnje praznike će provesti u ovoj ustanovi jer majka i otac planiraju da odu bez nje na skijanje na Kopaonik.
Nijedna od njih čak ni ne spušta pogled, ima u ovoj deci želje za životom, ali im je najviše od svega potrebna pažnja.
I dobijaju je, u ogromnim količinama, od stručni radnici koji provode vreme sa njima. One su im prijatelji i roditelji, ali ne oni roditelji koje već imaju i zbog kojih moraju da borave u Prihvatilištu. Po načinu na koji ih deca gledaju, jasno mi je da tu postoji posebna vrsta ljubavi.
Ova ustanova u Jove Ilića na Voždovcu radi 24 sata. Nije neuobičajena pojava da im dete stigne na vrata u pola noći. Na njima je tada da ih dočekaju raširenih ruku. Trenutni kapacitet Prihvatilišta je 16 kreveta. Prvi utisak je da joj treba renoviranje od poda do plafona, ali raduje vest da bi za dva meseca trebalo da se presele u novu zgradu na Zvezdari.
(Kurir.rs/Telegraf.rs, J.Stakić)
NE PROPUSTITE
