Godišnji pomen Nebojši Glogovcu održan je u crkvi Svetog Nikole na Novom groblju. Nebojšin otac, sveštenik Milovan dočekivao je ispred crkve sve one koji su došli da odaju počast velikom glumcu. Pored njega stajala i Glogovčeva supruga Milica.
Milica je na grob položila buket crvenih ruža, a potom otišla u crkvu gde je otpočeo pomen. Sinovi Gavrilo i Miloš nosili su bele ruže.
Na društvenim mrežama, Milica je rasplakala sve porukom koju je uputila pokojnom suprugu.
"Prođe godina, prolete..."
"Kako misliš, prolete?"
"Pa brzo prošla."
"Zar ovo nije najduža i najbolnija godina od kad je Vremena?"
"E, a koje je boje?"
"Šta, godina?"
"Ne, koje je boje Bol?"
"Crne, pretpostavljaš. Najcrnje crne koju možeš da zamisliš. Crnilo. Crno, kao potpuni besmisao. Crno, kao prazan ponor. Crno, kao nema i neće biti. Crno, kao loša namera. Kao važno pitanje bez odgovora. Kao gubitak vere. Kao nemoć. Kao pogled u ludilo, sa ivice ludila. Crno, kao odlazeće oči. Kao udah bez izdaha. Kao izdah bez udaha. Zagrljaj u prazno. Mrak toliki, da ne znaš gde počinješ i gde se završavaš."
"Ali crno i nije boja."
"Tako kažu. Crno je potpuno odsustvo Svetlosti. Pa eto."
"Ali ti imaš Sunce."
"Imamo. Ljubavlju."
"A to, što boli.... Je li to Bol ili Tuga ili... šta je?"
"Ne znam. I Strah je. I Ljutnja. I Očaj. Sve je."
"A ukus? Kakvog je ukusa?"
"Bez ukusa je. Čini upravo da svi ukusi nestanu."
"A kolika je...ta Bol?"
"Ceo si Bol."
"Tako, prosto boli. Nije što želi da boli, nego ne može drugačije."
"Sve Vreme?"
"Vreme, ha!"
"Pa kako se tako živi? Je l biva lakše? I Ljubav, gde je ona?"
"Tu je i Ljubav, sve Vreme."
"Pa šta ona radi?"
"Prvo bude deo Bola, od crnog je ne razaznaješ. A onda se polako pribere, strese crnilo, otvori prozore da udje Svetlost, da vidiš boje. Hrani te, da porasteš. Jer Bol je ista, sve Vreme, ali ti moraš da porasteš, da bi mogao da je nosiš, tu toliku Bol."
"A onda?"
"Onda Ljubav prigrli Bol. Uostalom, Bol je tu zbog Ljubavi. I tako zajedno žive. Mislim zauvek, ako to postoji. Odvojeni, a jedno. Ljubav i Bol."
"I Sunce?"
"Da, i Sunce."
"Sunce je Život."
Da polože cveće i odaju počast Glogovcu stigli su i Nikola Đuričko sa suprugom, Jelena Stupljanin i Bojan Dimitrijević, kao i direktorka JDP Tamara Vučković.
Za njima, došli su kolege glumci i veliki prijatelji Nataša Ninković, Nikola Kojo, kao i kumovi Sloboda Mićalović i Vojin Ćetković.
Nakon održanog opela u crkvi sveštenici na čelu sa Glogovčevim ocem Milovanom uputili su se u dugoj koloni ka Nebojšinoj večnoj kući, gde su pojali kraj njegovog groba.
Nebojša Glogovac preminuo je u 48. godini posle teške bolesti, a vest o njegovom preranom odlasku duboko je potresla celu Srbiju. Saranjen je u 12. febraura protekle godine u Aleji zaslužnih građana na Novom beogradskog groblju. Porodica, prijatelji, kolege i mnogobrojni građani ispratili su ga dostojanstveno.
Osim kao velikog glumca, publika će ga pamtiti i kao velikog čoveka, iako o svojim dobrim delima nije voleo da govori. Za života, pomagao je kome je stigao.
NE PROPUSTITE
Odigrao je bezbroj humanitarnih predstava za decu, donirao novac za obnovu crkava, a među prvima se našao da pomogne i svojim kolegama Miloradu Mandiću Mandi i Marinku Madžagalju.
S druge strane, svojevremeno je istakao i da je "sluga svog posla" te da bi bilo dobro da u filmu uošte ne postoji špica.
"Hteo bih o ovome da ispričam teoriju koju smo razrađivali ovih dana u kafiću. Veoma bih voleo da se za glumce praktično ne zna, da ih gledalac ne posmatra dok gleda film svestan njihove biografije i karijere, voleo bih da gledalac ne poredi glumce, kakvi su sada a kakvi su bili onda, izuzetno bih voleo da se film posmatra kao celina za sebe, došao sam da vidim film, ne zanima me ko igra i ne znam šta je taj pre radio. Možda bi bilo dobro da ne postoji špica... glumci nisu važni, važan je događaj, važan je film i to što se ispriča u njemu. Ta ideja mi je jako zanimljiva. Možda bi mogla da se napravi neka avangardna producentska kuća koja bi pravila filmove bez špice. Moje ime nije bitno za film. Filmu je nepotreban teret imena. Ja volim da sam sluga u svom poslu, ne želim, nije mi potrebna biografija i sve što ide uz to", izjavio je Glogovac 2000. za Vreme, pa na zanimljiv način opisao svoju karijeru.
"Nisam se nikad bavio zamišljanjem karijere. Jedino što sam na tu temu radio, sećam se, još na fakultetu, ali to je bilo zezanje, smišljao sam govor za dodelu Oskara. Šta bi ko rekao kad bi dobio Oskara. Zezali smo se Vojin, Sergej (Ćetković i Trifunović, p.a.) i ja. Sećam se, puno smo se zahvaljivali, pa hvala ovom, hvala onom. Ali karijera, slava, zaista mi nikad nije bilo u glavi... Pa ja nisam otišao na glumu sa 18 godina zbog straha da to neću moći da radim kako valja već zbog poštovanja prema tom poslu, instinktivnog osećanja, jer racionalno nisam ništa znao o glumi, ni šta je glumčev posao, ni kako funkcioniše", objasnio je Nebojša Glogovac.
"I eto, zbog tog nekog poštovanja prema tom činu i prema rađenju svog posla, poštovanja koje i dan-danas imam, strahopoštovanja u stvari, nekog respekta prema vrhunskom činu glume, eto taj vrhunski čin glume je jedino što me zanima. O tome razmišljam. Stalno mi je u glavi priča o onom gospodinu koji je igrajući u Idiotu kneza Miškina odveden u ludnicu. Igrao je na granici ludila. Fascinantan mi je taj neki put, pretvaranje u Miškina. Znate, neki su za tog glumca komentarisali da on ništa posle toga nije igrao. Pa šta on ima da igra posle, on ne treba ništa više da igra, on je došao do Tamo, pipnuo to, i eto... to je neki moj pogled na stvari", zaključio je on.
Da Nebojšu Glogovca pamte i ne mire se sa njegovim preranim odlaskom svedoči veliki broj njegovih prijatelja i kolega koji su došli da zapale sveću i odaju mu počast.
Kurir.rs/Foto: Sonja Spasić, Aleksandar Jovanović Cile
NE PROPUSTITE
