Književnik Brana Crnčević rodio se 8. februara 1933. Ovaj 8. februar 2019. je prošao a da se nigde nije pojavilo nijedno slovo o ovom značajnom srpskom književniku.
Možda zato što su neki zaboravili, namerno ili slučajno, a možda zato što je Brana za života bio i hvaljen i osporavan pa se nisu na vreme odlučili kom će se carstvu privoleti.
Da li da ga na njegov rođendan kude ili da ga hvale.
Poslednjih nekoliko godina života Brana Crnčević koji se bavi politikom potisnuo je u drugi plan Branu Crnčevića koji se bavio pisanjem. I tako, mnogi su zaboravili da je Brana napisao neke od najlepših pesama za decu, priča, aforizama...
"Kad bi meni dali jedan dan, ja ga ne bih potrošio sam. Pola dana ja bih dao nekom ko je dobar, a slučajno sam.
Igrali bi, pričali bi nešto, trčali bi, skakali bi vešto ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali kišobran, ja ga ne bih potrošio sam. Pola mesta ja bih dao nekom ko je dobar, a slučajno sam.
Kišilo bi, dok mi koračamo, pola tamo, a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali jedan dan ja ga ne bih potrošio sam."
Neki od najboljih aforizama koji se i dan danas citiraju potekli su iz njegovog pera:
- Čuo sam da će sutra biti bolje, a ja baš sutra neću biti ovde.
- Piši kao što ćutiš
- Slobodan čovek misli šta hoće, a jede šta ima.
- Životinje su najopasnije kad se u njima probudi čovek.
- Čoveka je lako naterati da govori ono što ne misli, ali niko ga ne može naterati da misli ono što govori.
Ostaće upamćen i po čuvenom pitanju - Koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi bila velika?
Ne, ovde i dalje nećemo govoriti o Brani koji se bavio politikom jer će oni koji su mu tu bili bliski reći "BRAVO" a oni koji su se tu sa njim razilazili reći će "UA".
A mnogo je bitnije Branu upamtiti kao književnika, scenaristu, aforističara.
Pisao je Brana i ljubavnu poeziju. Da, da...
"Od kako sedim, od kako starim, Ja se ne divim svakom voću, više reči i više stvari, koje ne želim, neg koje hoću.
A ti me vraćaš na stare staze, ja zbog tebe zemljom hodam, i puštam da me dani gaze, i prljava me nosi voda.
I puštam da mi vidaš rane, svaka je teška i duboka, a istina me uvek gane, oslepeo bih bez tvoga oka.
Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem, u tvojoj ruci moja živi, u tvome srcu moje traje.
Ti gledaš moje brodolome, potonuo bih bez tvoje duše, i ne dam da me u tebi lome, i ne dam da me u tebi ruše.
Odrobovao sam sve slobode, i bio žrtva mržnje svake, i ne dam da me iz tebe vode, u brodolomce i ludake.
A kada počnu košmarne zime, ako se spoji decembar s majem, šapni u sebi moje ime, i ja ću znati da još trajem.
Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem, u tvojoj ruci moja živi, u tvome srcu moje traje."
A šta tek reći za stihove:
"Poslednja si moja sinagoga moj poslednji Petrovgrad i Rim. S Tobom, možda, mogu i bez Boga, a bez Tebe ne mogu ni s njim."
U intervjuima koje je davao nije mnogo voleo da priča o sebi. Poslednjih godina kad god bi davao intervju tvrdio je za svaki od njih da je poslednji.
"Svaki matori pisac mašta o tome da nekim pouzdanim novinama da svoj poslednji intervju – i zaćuti. Toga se, prirodno, niko ne drži. Do sada sam dao desetak poslednjih itervjua. Verujem da je ovo moj jedanaesti poslednji intervju", rekao je jednom prilikom u razgovoru za "Pečat".
U jednom pak drugom razgovoru ispričao je da ga, između ostalog, čudi telefon.
"Kad god sam bio u Americi, ja pozovem porodicu, oni se jave i ja budem oduševljen. Toliko smo daleko a ipak se čujemo. Oduševljen sam prvo što su se javili bašđ oni, onda sam oduševljen što nisam pogrešio broj. Tehnika radi sve... Ja se bojim da uđem na Fejsbuk i Gugl jer ne znam da li ću umeti da izađem. A mnogi ne umeju jer je to jedan lavirint u kome se gube ljudske duše", rekao je svojevremeno Brana a onda i saopštio gorku istinu o društvenim mrežama:
"Oni koji pošalju tri poruke misle da su pismeni i da su pisci. Oni koji se dopisuju veruju da imaju prijatelje. Oni površni veruju da su duboki jer su dobili odgovor, dobili su na značaju."
Jedanaestog aprila će biti osam godina kako je otišao zauvek. Sahranjen je 2011. u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu
Govoreći jednom prilikom o smrti Brana Crnčević je rekao:
"Smrt je prirodna pojava baš kao i život. O smrti mislim onako - lepo mi je što se odlaže ali me ne bi iznenadila. Crvi i pepeo su nadležni. Vrste smrti su samo dve. Ili ćete po pravoslavlju crvima ili ćete, ako ste malko kolebljiv pravoslavac, otići u pepeo", rekao je Brana i dodao:
"Ja ću otići tamo odakle se niko ne vraća i tamo odakle niko neće dobiti nikakvu vest od mene, niti ću ja čekati vest od njih. U ništavilo, gde idu sva ljudska bića kad se završi život..."
Kurir.rs/P.L./Foto: Youtube
