PITANJA
1. Radnička prava u socijalizmu i danas?
2. Regres za godišnji odmor nekad i sad?
3. Zašto se od jedne plate nekad mogao kupovati nameštaj, a danas nema dovoljno ni za hranu?
4. Zašto je 13. plata danas retkost, a nekad se podrazumevala?
5. Godišnji odmori i slobodni dani nekad i sad - od radničkih odmarališta do dečjeg maštanja o moru?
6. Od besplatnih stanova do robovanja stambenim kreditima?
1. Socijalizam, čak i u svojoj „mekoj“, folklorno-balkanskoj varijanti kakvu smo mi od šezdesetih imali, bio je nedemokratski, jednopartijski režim s vladavinom partijske nomenklature - „drugova iz komiteta“ - vešto kamufliranom kontrolisanim i doziranim samoupravljanjem na nivou radnih kolektiva i ustanova. Sistem je radi dokazivanja svog karaktera radničke države držao radno mesto i prava sigurnim. Pritom, daleko od toga da je bio privredno inferioran u meri u kojoj se sada o tome govori, što najbolje pokazuje konstatacija da i sada popravljamo ono što je sagrađeno još u doba Tita. Socijalistički direktori su po pravilu bili kvalifikovaniji od današnjih partijskih komesara i komesarki. Danas je socijalni lift zaglavljen na gornjim spratovima ekonomske i političke elite, a svi ostali su u slobodnom padu.
2. Od regresa se nekad i moglo odmarati negde - ne baš na Maldivima, nego u Makarskoj. Sad je to, kad ga i ima - dodatni prostor za preživljavanje. Nagradno pitanje za sve koji čitaju ovaj tekst glasi: Koliko vas može „bez frke“ da preživi vanredni trošak od hiljadu evra ili koliko imate prijatelja koji će vam pozajmiti toliki novac, a da vam prethodno ne prebroje krvna zrnca?
3. Za to možemo zahvaliti svim vlastima koje smo imali od uvođenja višestranačja pre tri decenije. Prvo ratna avantura, sankcije i bombardovanje, a onda razorna privatizacija, u kojoj se u nedostatku ozbiljne ravnoteže ponude i tražnje prodavalo budzašto.
Posledično, mladi i obrazovani odlaze, a ovde ostajemo - pored partijskih nameštenika na pozicijama vlasti koje ionako niko drugi ne bi hteo - samo mi koji više nemamo gde.
4. Zato što je trinaesta plata nekad bila izraz participacije zaposlenih u ostvarenim efektima rada i stvorenoj dobiti i dokaz da njihova participativna, „samoupravna prava“ nisu baš bila komunistička fikcija lišena osnova, i to opipljivih materijalnih. Cinični smeh današnjih biznismena i njihove medijske i akademske kamarile na samo pominjanje trinaeste plate i raspodele dobiti rezultat je raširenog uverenja da je danas za zaposlene samo da prime kakvu-takvu platu i budu srećni što ih niko ne maltretira i ne ucenjuje.
5. Socijalizam u nas je zaista nastojao da kroz praksu radničkih odmarališta i povoljnih kredita omogući velikoj većini da letuje prvo u Jugi, a nakon otvaranja zemlje i bar u okolnom, dostupnom inostranstvu. Slobodni dani, pa i bolovanja lako su se dobijali, ali nemam utisak da je od liberalnih ekonomista kasnije žestoko kritikovana dohodovna ekonomija bila tako neproduktivna i prezadužena. Ili ne bar više od ovih korumpiranih tajkunskih ekonomija koje su nikle u zemljama naslednicama.
6. Lično nisam ni za jednu od ponuđenih opcija - ni za trajno vlasništvo nad besplatnim socijalnim stanovima, ni za nesubvencionisane stambene kredite samo za imućne s trajnim prihodima i zamamnom ušteđevinom.
Na drugoj strani, ni društveni stanovi u socijalizmu nisu bili baš besplatni, jer su zaposleni izdvajali za stambenu izgradnju. No nevolja, ali i nepravda istovremeno jeste to što nisu svim zaposlenim bili dostupni ti stanovi, a izvan tog prava su bili svi samozaposleni i sitni preduzetnici.
Kurir.rs/Beta Miloš Miškov
