Najnovije vesti

ANDRIJA JE SPASAO ŽIVOT HILJADAMA ALBANACA, A ONDA SU GA OTELI UČK ZLOČINCI: Verovao je u humanost, a evo kako su mu ZLIKOVCI vratili za sve ljudsko što je učinio
Foto: Printksirn, Profimedia

30 godina kako ga nema

ANDRIJA JE SPASAO ŽIVOT HILJADAMA ALBANACA, A ONDA SU GA OTELI UČK ZLOČINCI: Verovao je u humanost, a evo kako su mu ZLIKOVCI vratili za sve ljudsko što je učinio

Društvo

Prošle su dve decenije od kako nema ni traga ni glasa od Andrije Tomanovića. Nestao je na Kosovu, u Prištini, bio je lekar, a ne borac, ali su teroristi iz UČK mislili dugačije!

 

Andrija je tog 24. juna 1999. godine poslednji put izašao iz svog kabineta, krenuo je svojim uobičajenim putem i nestao, bez traga i bez glasa i tako je počela potraga za profesorom, izuzetnim hirurgom, suprugom i ocem, za Andrijom Tomanovićem, jednim od najvažnijih ljudi Prištine.

 

foto: Printscreen YT

"Andriju sam sreo uveče, uoči otmice. Rekao sam mu: – Doktore, moramo da idemo odavde, opasno je. Sa svih strana stižu vesti o zločinima, ubistvima i otmicama. On kaže: – Ne pada mi na pamet! Hiljadama Albanaca sam spasao život, potrebni smo ljudima ovde. Sutradan sam napisao vest da je nestao”, kaže novinar iz Prištine Miki Mihajlović.

 

„Kad smo ga pred upad Albanaca molili da se povuče rekao je: – Ja sam iz porodice pomorskih kapetana, znam gde mi je mesto kad brod tone”, svedoči Jovanka Maoduš, pravnica Hirurške klinike u Prištini.

 

Iz kamene vile srpske porodice Tomanovića u Lepetanima, u Boki Kotorskoj, vekovima se gledalo i prema moru i prema kontinentu. Andrijin predak Lazar Tomanović bio je predsednik vlade kralja Nikole, pisac, urednik, prvak Srpske stranke, poznavalac Njegoša. Profesorov otac Vaso se otisnuo iz tih kuća i otplovio do Dubrovnika gde mu se, u braku s Katicom iz čuvene dubrovačke porodice Franasovića, 1936. godine rodio sin Andrija. Odatle je otišao u zaleđe, na kontinent. U Skoplju je Vaso Tomanović postao asistent Aleksandru Beliću, čuvenom naučniku i filologu.

 

Ilustracija
Ilustracijafoto: Youtube Printscreen

Porodična lađa Tomanovića sa svim svojim nasleđem, znanjima i gospodstvom nastavila je da putuje zaleđem i zaustavila se u Prištini gde Andrija početkom šezdesetih godina prošlog veka počinje da radi na Medicinskom fakultetu. Tu gradi institucije i pomaže ljudima. Njegov uticaj, znanje i gospodstvo određivali su smisao i nadu da će jedan prostor imati srećnu budućnost. U tom svetu, ograničenom ideologijom, gospodstvo je bilo mera zaštite i zalog za budućnost. Nekako u to vreme, pojavio se i njegov nešto stariji kolega Albanac. Uvek u besprekornom odelu, uvek sa šeširom i štapom, uvek gospodin. Svi surovi lomovi i previranja, svi angažmani Andrije Tomanovića i njegovog kolege Albanca, sve funkcije i položaji bili su usmereni na pomoć ljudima i pravičnost prema svima.

 

Kada je sredinom devedesetih svemoćni Mihalj Kertes, direktor tadašnje Savezne uprave carina, za prištinsku kliniku poslao neki skupi automobil upravnik Tomanović je odbio jer nemaju račun i otpremnicu. Njemu je bio dovoljan „jugo”.

 

Ilustracija
Ilustracijafoto: Aleksandar Jovanović

Kabinet Tomanovića je bio mesto razgovora, mesto prijatne i nesebične pomoći za sve, a onda je 24. juna 1999. izašao iz njega, prešao put koji je 36 godina svakoga dana prelazio, i nestao. Bez glasa i traga kao da je potonuo na dalekoj i nepoznatoj pučini. Znao je sve bolesti svoga grada i svojih sugrađana. Njegov kolega Albanac je ostao u Prištini. Isti šešir, isti štap, isto odelo, isti pogled na svet. U novoj administraciji došao je red da postane penzioner i da prima UNMIK-ovu penziju od 45 evra. Pribavio je dokumentaciju, završio papirologiju i onako prepoznatljiv, nalik na spomenik, otišao po svoju penziju. Stao je ispred šaltera, a službenica s one strane stakla ga je pogledala i rekla: „Stari, hoćeš li da staviš prst ili da potpišeš?” Zastao je nekoliko trenutaka i rekao: „Staviću prst!” Stavio je prst na svoj život, na gospodstvo i potonuo u moru sveta koji nije sposoban da ga prepozna. Njegovo ime nije dobro pominjati zbog njegove porodice.

 

Na drugoj strani, nestao je Andrija Tomanović odlukom OVK i njihovih vođa, nestale su institucije koje su radile za sve i u kojima je bilo najviše dodira Srba i Albanaca. On je odabran za nestajanje da bi nestao Medicinski fakultet, da bi nestao Univerzitetski klinički centar i da bi konačno prestala mogućnost komunikacije dva naroda. Uzaludno su pisana pisma najvažnijim svetskim institucijama, uzaludno je traženo od KFOR-a i UNMIK-a da nešto urade, da rasvetle njegovu sudbinu. Njegova supruga Verica rukom ispisuje vapaj Majklu Džeksonu, prvom komandantu KFOR-a, da joj hitno oslobode supruga; potom moli predsednika Srbije Milutinovića „da u granicama svojih mogućnosti, još jednom pokušate da spasete život moga supruga”. Onda se ređaju Kušner, Sadako Ogata, Kofi Anan, svedočenja u američkom Kongresu „jer možda je još živ!”Kako je vreme proticalo pisma imaju sve manje nade, a sve više topline i ljubavi.

 

Ilustracija
Ilustracijafoto: Profimedia

„Dragi deda, ja sam tvoj unuk Andrija, imam sedam godina, idem u prvi razred osnovne škole. Učiteljica me je pohvalila. Ovoga leta sam bio u Lepetanu, naučio sam da plivam. Vole te tvoji unuci Aleksandar i Andrija”, pišu unuci svome nestalom dedi i traže od bake da ih šalje. „To su zamotuljci, stoje na mome stolu, slala sam ih Crvenom krstu”, priča Verica Tomanović.

Očekivalo se, i još se očekuje, da će neko progovoriti. Dok je bombardovanje trajalo, operisao je teško ranjenog vojnika Oslobodilačke vojske Kosova. U pola noći su ga zvali, jer se znalo da samo on može da ga spase. I Gaši je preživeo, i danas je živ. Negde, pre pet godina, pojavio se u Beogradu britanski oficir i gotovo u ispovesti pričao kako je garantovao doktoru Tomanoviću bezbednost i da je on poverovao tim garancijama, da je ostao i da je ubijen. Naknadna savest oficira KFOR-a je opšte mesto, a istina je nešto sasvim drugo.

 

Kolega, profesor Ljubiša Baščarević mu je govorio: „Ajmo, Andro, do Zubinog Potoka, da vidimo kako će biti.” Andrija mu je kratko odgovorio: „I ti si me izdao!” Ostao je jer je verovao svojoj misiji, a ne rečima Nato vojnika i njihovoj misiji.

 

Ilustracija
Ilustracijafoto: Beta Ap

Hirurzi su govorili da u teškoj i masivnoj rani doktor Andrija majstorski prepoznaje putanju metka i zaustavlja krvarenje. Kako danas niko ne može da prepozna put Andrije Tomanovića? Njegova otmica je poput metka razorila grad, odnose, prijatelje i porodicu. Nema KFOR-a, nema UNMIK-a, nema EULEX-a, nema pravosuđa i prijatelja, nema bivšeg kosovskog ministra zdravlja Aljuša Gašija koga je operisao dr Tomanović, nema ih da prepoznaju putanju otmice i da, na ogromnoj opštoj rani, zaustave krvarenje.

 

(Kurir.rs/Espreso.rs)

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...