SENZACIONALNO OTKRIĆE! SRCE GROFA VRONSKOG SAHRANJENO JE U SRBIJI! Čuveni junak iz Ane Karenjine poginuo je kod Aleksinca!

Kažu da je najprevođenija knjiga na svetu Biblija, a odmah posle nje „Ana Karenjina“.

I oni koji nisu čitali ovaj roman Lava Tolstoja znaju o čemu je tu reč: pripadnica visokog ruskog društva Ana Karenjina, iako je udata i ima dete, upušta se u vezu sa plemićem Vronskim i rađa mu ćerku. Ne mareći za osudu okoline, ona putuje sa njim po Evropi, a potom se nastanjuju na jednom imanju u Rusiji. Ali njihov odnos zapada u krizu. Ana izvršava samoubistvo bacanjem pod voz, a Vronski, skrhan bolom zbog gubitka svoje jedine ljubavi, prijavljuje da učestvuje u srpsko-turskom ratu.

Prvi srpsko-turski rat

Ali manje je poznato da je Vronski zaista postojao, da je Tolstoj u ovom liku opisao pukovnika Nikolaja Rajevskog, koji je imao 37 godina kad je poginuo u leto 1876. u Gornjem Adrovcu, između Aleksinca i Ražnja.

Prvi srpsko-turski rat vođen je 1876. i 1877. između Osmanskog carstva i Kneževine Srbije, nakon ustanka u Srba protiv turske vlasti u Hercegovini, koji je izbio 1875. Posle prvih sukoba sa turskom vojskom, Srbi su pretrpeli poraze na Južnoj Moravi, kod Đunisa i Deligrada. Ostalo je zapisano da su na aleksinačkom frontu Turci prevazilazili broj Srba i po petnaest puta, kao i da su bili bolje naoružani.

Dva brata

Politička situacija u svetu tada takođe nije išla naruku Srbima u ovom ratu. Smatrajući Rusiju glavnim suparnikom interesa zapadnih sila na Balkanu, Evropa nije podržavala srpski otpor protiv Osmanske imperije. Svi zvanični pozivi srpske vlade i molbe da joj se uputi pomoć ostali su bez odgovora. Srbija je bila prepuštena sopstvenim snagama. Ipak, opijeni idejom nacionalne slobode i jedinstva, na srpskoj strani su se borili i dobrovoljci Rusije. Njihov komandant bio je general Černjajev, a jedan od oficira bio je i Nikolaj Rajevski.

Nikolaj Nikolajevič Rajevski bio je unuk generala Nikolaja Rajevskog, koji se 1812. istakao u ratu protiv Napoleona. I njegov otac bio je general, koji je umro mlad, a brigu o njemu i mlađem bratu Mihailu preuzela je majka, ugledna i obrazovana žena iz loze čuvenog hemičara Lomonosova. Nikolaj i Mihail su završili studije na Moskovskom univerzitetu (fizičko-matematički fakultet), a Nikolaj je još tokom studija pokazivao interesovanje za književnost i istoriju slovenskih naroda (tečno je govorio francuski, nemački, engleski, razumeo srpski).

Posle studija oba brata su bila na službi u Gardijskom husarskom puku. Nikolaj Rajevski kao tridesetogodišnjak dobija čin pukovnika, a zatim odlazi u Taškent, gde učestvuje u ratnim operacijama (gde je i ranjavan).

Potom je bio upućen u specijalnu misiju u Srbiju i Bosnu. Za ovo putovanje 1867. godine Rajevskog je odabrao lično ruski car Aleksandar Drugi, instrukcije mu je dao ministar vojni Miljutin, a u Srbiji ga je prihvatio srpski ministar Blaznavac.

Devet godina kasnije, prve godine srpsko-turskog rata Rajevski je u Srbiju došao kao dobrovoljac. Odmah se javio u štab generala Černjajeva na Deligradu. Černjajev je jedno vreme na Rajevskog gledao sa podozrenjem, bojeći se da mu ovaj sposoban oficir sa dobrim vezama na dvoru ne preuzme komandu.

Možda je to uticalo na događaje koji će uslediti...

Gornji Adrovac

Rajevski je, naime, na front prispeo početkom avgusta 1876. Samo dve nedelje kasnije Turci su napali srpska utvrđenja kod Gornjeg Adrovca. Vladan Đorđević, istoričar i lekar kneza Milana Obrenovića, učesnik ovog rata i čovek koji je lično poznavao Rajevskog, zapisao je:

- Bilo je podne oko 20. avgusta 1876. godine kada su Turci napali gornjoadrovačka utvrđenja. General Černjejev, Komarov i drugi štabni oficiri bili su utučeni jer je velika vojska Osmanlija krenula na Adrovac. Niko ništa nije govorio. Pukovnik Rajevski je ručao i stalno zadevao šale. Sećao se nekih smešnih situacija u vojnom životu, pa se i sam nad njima grohotom smejao, a do smeha nikome nije bilo. U tome stiže glasnik s Adrovca da je pozicija u velikoj opasnosti. Nemajući vojske pod rukom, general Černjejev okrete se prema Rajevskom, koga je odlučio da kao moralnu i stručnu podršku pošalje u Gornji Adrovac.

- Pukovniče, molim vas, pohitajte u Gornji Adrovac, primite komandu i gledajte da održite poziciju samo oko sat vremena, a dotle ću vam poslati sveže trupe u pomoć - reče Černjejev.

- Vrlo rado - odgovori Rajevski, skoči na konja i u galopu odjuri preko njiva i vinograda, pravo u Gornji Adrovac. Pet sati kasnije donesoše Černjejevu jednu cedulju u kojoj komandir baterije, poručnik Šamanović, piše: „Javljam pokorno da je pukovnik Rajevski ovoga časa poginuo blizu moje baterije od neprijateljskog puščanog zrna koje ga je pogodilo u glavu. Njegovu sablju, sahat, ordene, kesu s novcem i džepnu zapisnicu uzeo sam na čuvanje do dalje naredbe.“

A u jednoj hronici koja se čuva u Nišu zabeleženo je: „Srpski dobrovoljac, vojnik i niški građanin Gavrilo Vidojković bio je pored Rajevskog kada je pogođen. Vidojković je ispričao da je svojim očima video kada je Rajevski pogođen. Svi su pohrlili da mu pomognu u tom zlokobnom trenutku, a Vidojković se našao prvi. Tom prilikom, pred samu smrt, pružio je ruku prema Gavrilovoj čuturici, iz koje je malo popio vode, i izdahnuo.“

Sahrana

Telo pukovnika Rajevskog je prvo sahranjeno u porti crkve Sveti Roman u Đunisu, a kasnije je došla njegova majka i unajmila poseban parobrod kojim je telo preneto u Rusiju.

A na mestu gde je Rajevski izdahnuo, grofica Marija Rajevska, supruga Nikolajevog brata Mihaila, podigla je 1903. spomen-crkvu. Zemljište za crkvu kupila je od seljaka kraljica Natalija, supruga Milana Obrenovića.

Crkva u Gornjem Adrovcu, posvećena Svetoj Trojici, istovetna je hramu u Ukrajini u kojem je Nikolaj Rajevski po rođenju kršten. Spoljašnost je obojena tamnocrvenom i žutom bojom, pa je narod još naziva i „šarenom crkvom“. Pored crkve je spomenik na kome piše: „Ruski pukovnik Nikola Rajevski, u borbi sa Turcima pogibe na ovom mestu 20. avgusta 1876. godine“.

Duž staze od kapije porte do same crkve zasađene su lipe čije su sadnice pre više od sto godina poslali rođaci pukovnika Rajevskog iz sela Razumovska u kijevskoj oblasti u Ukrajini, gde je nesrećni pukovnik sahranjen. Danas se njihove krošnje u visini dodiruju, čineći osobeni slavoluk.

Srce Nikolaja Rajevskog ostalo je u Srbiji. Sahranjeno je u Đunisu, na samom ulazu u dvorište manastira Svetog Romana, s leve strane. Tu se nalaze humka i spomen-ploča.

Svetilište iz 1020. godine

ČUDOTVORNI MANASTIR

Manastir Sveti Roman nalazi se u blizini Aleksinca, nadomak Đunisa. Ovo svetilište se prvi put pominje 1020. godine. Manastir je posvećen Blagovestima Presvete Bogorodice, a dobio je ime po Romanu Sinaitu, koji je ovde sahranjen, a bio je jedan od učenika Svetog Klimenta. Veruje se da će se onome ko se nad moštima Svetog Romana iskreno pomoli ispuniti sve želje, a da je voda sa manastirskog izvora lekovita.

Kurir.rs/Priredio Momčilo Petrović Foto: Arhiva