TUMANE - Roditelji Ana i Veljko Marković iz Beograda, došli su da se zahvale manastiru Tumane i njihova priča počinje ovako...
Naš sin Andrej je rođen je sa skoliozom i morao je biti podvrgnut hiruškoj intervenciji. Od tada počinje naša agonija. Sve je krenulo kako ne treba. Zbog komplikacija Andrej je pao u komu i nakon dve reanimacije hitno je prebačen u Beograd na intezivnu negu. Dok smo bili sa njim pozvali su nas kumovi i rekli da idemo u manastir Tumane jer se tamo dešavaju razna čuda. Da budemo iskreni, mi nismo ni znali za manastir niti smo verovali, ali smo krenuli.
Bilo je kasno posle podne, uključili smo navigaciju i na petnest kilometra od manastira smo morali zastati jer niksmo znali da li trebamo skrenuti levo ili desno. Tada se odjednom niotkuda pred nama pojavljuje jedna čudna žena čijeg se lika ne sećamo i kaže nam: „Znam šta tražite, vi tražite manastir Tumane. Ne brinite, bilo kojim putem da krenete vi će te doći u manastir“.
Tada se okreće ka mojoj supruzi koja je sedela nazad i njoj kaže: „ A vi gospođo ne brinite vaš sin će biti dobro. Ja sam se molila za svog sina, molite se i vi u manastiru Tumane i biće dobro“. I odjednom je nestala.
Pogledali su se začuđeno, kažu. Otkud nepoznata žena zna zašto oni idu u manastir i da imaju problem sa sinom?
- Okrenuli smo se i ona je nestala. Bili smo pod lekovima, zakleo bih se čak i da smo to umislili, da sa nama u kolima nisu bili i pribrani kumovi. Došli smo u manastir, bila je nedelja i mnogo ljudi. Hteli smo da nađemo sveštenika kome ćemo ispričati našu situaciju, da se samo nama posveti i čita molitve. Međutim, sveštenik je rekao da uzmemo sveće, da se molimo: "To vam je isto kao da ste sami sa mnom, jer bitno je da ste s Bogom" - kaže Veljko.
Roditelji su, kažu, tako i učinili.
Došli smo u manastir u kome bila je velika gužva. Pošto je molitva bila u toku sveštenik nam je rekao da uzmemo sveću i da se molimo. Mi smo to i uradili, uzeli smo dve sveće i iskreno od srca se molili, pročitana nam je i molitva.
Kupili smo ikonicu Presvete Bogorodice Kurske, Svetog Zosima i Svetog Jakova i poneli sa sobom u Beograd. Hteli smo da stavimo kod sina, ali nam nisu dali jer je zabranjeno bilo šta uneti na intezivnu negu. Supruga je insistirala, i pored toga što su nam govorili da njemu nema spasa, da je gotovo. Po prirodi tiha supruga nije odustajala sve dok nisu pristali da unesu tri ikonice i stave ih kod uzglavlja sinu. Svanuo je novi dan i desilo se čudo, Andrej se oporavio i pušten je sa intezivne nege...
NE PROPUSTITE
Tata Veljko kaže da problem sa kičmom i dalje rešavaju, ali da se Andrej posle intenzivne skroz oporavio, da trči, igra se, smeje...
Kako roditelji kažu, došli su da se zahvale Bogu, Majci Božijoj, sveštenstvu manastira i nepoznatoj ženi o kojoj kada i danas pomisle, naježe se.
- Ja nikad nisam verovao, verovao sam samo u ono što vidim svojim očima i što je dokazano. Bio sam takoreći ateista. Ne da nisam verovao u Boga, nego mi je bio potreban dokaz - kaže Veljko. Na to mu Ana odgovara: "Sad ga imaš".
(Kurir.rs/Facebook/Foto: Facebook printscreen)
