"Martin Barna (17) iz Novog Kneževca ubijen je 13. septembra, dva meseca pre proslave punoletstva, a njega su na smrt pretukli vršnjaci. Za njegovo ubistvo osumnjičeni su braća M.D. (19), J.D. (18), kao i dvojica maloletnika, 16 i 15 godina".
Pročitavši vest na Kuriru, zamračilo mi se pred očima, i sav užas od pre dve godine mi se vratio i našla sam se u hororu koji je moj sin i svi mi sa njim preživeli tad. Suze za Martina bile su suze majke koja svoje dete neće više zagrliti, neće doživeti njegovo punoletstvo, da ga oženi, dobije unuče. Srce mi zakukalo, pa se steglo. Nije prošlo ni dve godine, još se nisam oporavila, a sad znam da neću nikada, otkako je moj sin ispred zgrade dobio batine, a prećutao.
Samo mi jedna rečenica bruji u glavi: "Mogao je da mi legne i da nikada ne ustane! Da ga nikad ne zaglim". Čekala sam ga da dođe sa treninga. Spremila mu palačinke. I to baš onako kako najviše voli. Sve servirala, odnela u njegovu sobu. Uvek se javljao ako će kasniti, tako i ovaj put. Nazvao me je i rekao da će prošetati sa devojkom desetak minuta i da stiže. Nisam se brinula kada sam pogledala na sat i videla da je prošlo više od 40 minuta. Čak se sećam da sam pomislila da im je malo deset minuta, a i da nemaju, koliko im je lepo, osećaj za vreme.
Dok sam se spremala za spavanje, on se ušunjao u sobu. Samo je rekao: Stigao sam i zatvorio vrata za sobom. Nikada pre nije zatvarao vrata i nikada pre nije tako rano isključio svetlo. Ušla sam da proverim šta radi, da vidim da li je večerao. Palačinke nije ni liznuo.
Legao već, htedoh da ga poljubim, da ga pitam da li je sve ok, pa odustadoh. Nije više beba, ima 17, možda se posvađao sa Jovanom. Jedem se i danas od muke kako nisam primetila, zašto ga nisam probudila, pitala zašto je pojeo samo jednu palačinku. Kakva sam ja to majka?!
Nisam osetila da joj je sin pretučen, da leži u bolovima. Kaže mi posle: Čuo sam te, majko, kako si ušla, vrtiš se u sobi, nisam hteo da te sekiram. Puče majčino srce još jednom na hiljadu komada. Kako majka da ne oseti tvoj bol, a mogao si da mi se ne probudiš.
Martin je ležao u parku, prebijen do smrti, a isto tako su moga sina trojica sačekala ispred zgrade i pretukla. Čekali su nasilnici nekoga, bilo koga tu noć s metalnim štanglama, i ciglama sve po glavi, leđima...
Mogao je, kad je legao da spava, nikad da mi otvori oči. To je rečenica koja mi ponovo odzvanja u glavi, ledi krv, od koje ostajem bez daha, umirem i poživljavam da ga gubim. Uhvatili ga na pravdi Boga, iz ljubomore, tukli do neizmoglosti, a samo su ga, kažu doktori, dobra kondicija i snalažljivost spasli.
Dva puta se izmakao, pa su ga ciglom samo malo zakačili po glavi, srećom samo ga ogrebali, a kada su krenuli štanglama, pao je na zemlji, nije se junačio!
E, to ga je spaslo, tako kažu inspektori. Nije se junačio, predao se i tako im nahranio ego.
Da, sutradan smo pozvali policiju, otišli u hitnu, pošto su svi maloletni, sve se brzo i pokrenulo i završilo u sudu. Nikad nisu roditelji tih pokucali na naša vrata, niti su došli da se izvine. Kakvi su to roditelji? A ja sam plakala i na sudbinom tih dečaka jer će im uvek pisati da su nasilnici, prestupnici i to će ih celi život pratiti.
Kakva sam ja to majka kad sam zaspala i celu moć mirno i spokojno spavala. Samo smo mi imali sreću, a Martin nije, jadna mu majka.
Tugo do neba!
Nijedna majka da nikad ne doživi".
NE PROPUSTITE
Kurir.rs/PDV
