Na današnji dan, 1892. godine rođen je Ivo Andrić, srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.
Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.
Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti.
E sad ono što svi znaju o Andriću. Ili, možda samo misle da znaju...
A bismo vas pitali - da li je Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, verujemo da bi ste svi rekli - Da, jeste!
I bili biste u pravu.
A ako bismo vas pitali - za koje delo je Andrić dobio Nobelovu nagradu, verujemo da biste uglas rekli - Za knjigu "Na Drini ćuprija".
E tu ne biste bili u pravu.
Dobro, jesu nas tako učili u školi i jeste da su svi ubeđeni u to, ali ako malo istražite videćete da Andrić nije dobio Nobela za to delo.
U obrazloženju Nobelovog komiteta stoji da jugoslovenski pisac dobija prizanje za za "epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.
Ako pažljivo pogledate obrazloženje videćete da se u njemu navode i analiziraju nekoliko Andrićevih dela "Na Drini ćuprija", "Gospođica", "Travnička Hronika" koje inače mnogi nazivaju "Bosanska trilogija".
Dakle Andrić nije dobio Nobelovu nagradu za konkretno delo već za opus.
Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.
A da se, po onoj narodnoj, ne može biti prorok u svom selu, jedan zanimljiv detalj nam je svojevremno otkrio i dr Draško Ređep, pisac i književni kritičar.
"Ono što je zanimljivo je da je Andrić tek 11 godina posle, u aprilu 1972. godine dobio svoju prvu i jedinu Vukovu nagradu", rekao je jednom prilikom Ređep za Kurir.
Inače, u Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku.
Kurir.rs/P.L.
