ČAČAK - Pripovesti o četničkom zlatu koje se sve redovnije pojavljuju u javnosti Srbije tokom dve minule decenije, zametnute su još tokom Drugog svetskog rata, da bi propaganda Titovog režima neprestano ponavljala legendu o silnim dukatima koje su Britanci poslali ratnicima Jugoslovenske vojske u otadzbini. Ovoj se povesnoj magli posvetio dr Miloš Timotijević, istoričar Narodnog muzeja u Čačku.
„Već na suđenju generalu Mihailoviću 1946. insistiralo se na zlatu i papirnom novcu koje su četnici dobijali u ogromnim količinama. Stvoren je snažan mit dodatno utemeljen pričom o sramnom bežanju kralja sa narodnim zlatom 1941. i opštoj marksističko–lenjinističkoj osudi materijalizma liberalno – kapitalističkog društvenog sistema. Istovremeno, komunisti su iz javnog pamćenja izostavljali činjenicu da su i sami za svoje potrebe koristili pune bisage zlatnog, srebrnog i običnog papirnog novca“, rekao je Timotijević za RINU.
Timotijević je, zahvaljujući višeletnom istraživanju, nedavno objavio studiju „Zlato četnika i partizana: mit i kolektivno sećanje”, štampanu s potpisom „Službenog glasnika”.
To je mnoštvo zapisa, neki su dokumentovani dok drugi počivaju na izučavanju usmenih izvora ili izmaštanih sećanja koja se naslanjaju na prastaru mitsku matricu vezanu za legende o zlatu, pa Timotijević ovako niže neke redove u svojoj knjizi:
Britanska pomoć četnicima bila je neredovna i oskudna, ali i tako male količine novca i ratnog materijala bile su potencijalna pretnja za okupacioni aparat u Jugoslaviji i Srbiji. Čak i ovako simbolične pošiljke, bacane daleko od komunikacija, imale su veliki moralni efekat na stanovništvo. Pronosile su se priče (glasine) o hrpama oružja i odeće, posebno o zlatnom novcu koji je dospevao i do Nedićevih službenika u Srbiji:
„Tako pretstojnik gradske policije u Čačku tvrdi da je on video dva zlatna šilinga, koji su bili nešto savijeni i ulupani, i da pretpostavlja da su se oštetili prilikom pada na zemlju. Veli da je čuo sa više strana da kod naroda ima dosta tih para, i da ih narod grozničavo čuva”.
Stara mitska podloga, uz pomoć neobuzdanih glasina, dobila je novi podsticaj i očekivana preterivanja. Okupaciona Nedićeva policija pod kontrolom Nemaca je imala zadatak da „svestrano ispita” i „tačno” ustanovi odakle Dražinim četnicima dolazi novac, „na kom mestu je bačen, po mogućnosti i u kojoj količini.”
Sledi i pričica kako su Nemci iznosili blago iz Srbije:
„Jedan deo opljačkanog zlata sakrio je za sebe Franc Nojhauzen, nemački generalni opunomoćenik za privredu u okupiranoj Srbiji. Najviše je zakopao na imanju u Čoki, mestu za koje se mislilo da će biti glavna nemačka komanda za Jugoistok posle povlačenja iz Grčke. To zlato uzeo je Gestapo 1944. kada je Nojhauzen uhapšen u sklopu privođenja svih osoba optuženih za pripremu atentata na Hitlera. Prema pojedinim izjavama Gestapo je u Čoki pronašao čak 800 kilograma zlata, a u Nojhauzenovom stanu u Beogradu još 245 kilograma. On nije sve zlato zadržavao samo za sebe. Pohlepnom i sujetnom Hermanu Geringu poklonio je za rođendan polugu zlata tešku jedan kilogram. Najviši rukovodioci Rajha dobijali su iz Srbije kao poklon staru srpsku prepečenicu, ljutu rakiju, u bačvama koje su u sebi imale i zlatne kocke zapremine jednog litra.”
- Priče o izgubljenom blagu, najčešće zlatu, govore o iskonskoj čovekovoj želji za dosezanjem sreće, neraskidivo vezanoj za materijalno bogatstvo od vremena početka razmene dobara. Čovek je plemenite metale veoma rano počeo da ceni, svakako zbog njihovih fizičkih i hemijskih osobina, a potom da koristi u različite svrhe, od upotrebe u kultovima do trgovačke razmene. Svi predmeti koji su u stanju da premoste jaz među civilizacijama, naročito zlato, uspone i padove ljudskih zajednica, čak prave ponore vremena, uvek imaju magičnu privlačnost. Kako materijalnu, tako i duhovnu, povremeno čak i mističnu. Dabome da ni ratni Srbi, ali ni mirnodopski, nisu izuzetak – rekao je dr Timotijević.
(Kurir.rs/RINA)
NE PROPUSTITE
