Međutim, Joviša Plazinčić (71) iz Čačka jedini je u Srbiji koji se osmelio da do Grčke put pređe potpuno bos i u tome je uspeo.
"Na prvo hodočašće peške otišao sam u svojoj pedesetoj, a godinu dana kasnije odlučio sam da odem korak dalje i da do tog božijeg mesta odem potpuno bos, kao što što su to radili pojedini monasi. Nije bilo lako, put je nepredvidiv, a kad ste bez obuće morate biti mnogo pažljiviji. Dok su moji saputnici hodali asfaltom, ja sam išao sporednim livadama kako bi mi bilo lakše. Išao sam od Čačka do Ovčar Banje peške, kako bih vežbao i stekao kondicuju, ali ipak kad krenete na tako dalek put mnoge stvari ne budu onakve kako ste ih planirali", otkriva Joviša za RINU.
Ipak, ovaj Čačanin uspeo je da predviđenu maršutu pređe za 15 dana, isto toliko vremena bilo mu je potrebno kad je do Hilandara pešačio obuven. On kaže da je svaki sat ovog hodočašća neverovatno iskustvo i služi da čovek pomeri svoje sopstvene granice. Najveću podršku u ovim podvizima pružila mu je supruga Evgenija, koja je strepela nad svakim njegovim bosim korakom.
"Posle nekoliko dana, žuljevi su bili zaista veliki, kao i bolovi. Dnevno smo prelazili oko 50 kilometara, a uveče spavali u manastirima, ispod šatora ili u Vatrogasnom domu. Svaki trenutak bio je nezaboravan i imao je svoju poentu. Uveče kad svi odahnu što su skinili obuću, ja bih dezinfikovao stopala alkoholom i propolisom, a zatim ih mazao ovčijim lojem, kako bi se oporavila od višesatnog hodanja", kaže Joviša.
I pored svih muka koje je imao na specifičnom putu do Hilandara, ovaj pravnik u penziji nije se pokajao što se odlučio na ovaj korak. Nagrada, ali ne materijalna već duhovna, sledi kad se stigne na odredište, a osećaj, kako kaže - ne može da se opiše rečima.
"Kad uložite toliki napor kako bi stigli do velike svetinje, molitvi pristupate potpuno drugačije. Promenite pogled na neke stvari i postanete nekako drugačiji i izdržljiviji. Hodočašće je potpuno individualan čin, i svako ga doživljava na svoj način", rekao je Plazinčić.
Joviša je na Hilandaru bio ukupno šest puta, prva tri koristio je prevoz, a ostala tri je otišao peške. Nakon što je do Grčke stigao bos, do manastira je pešačio još jednom, ali ipak obuven. Iako je ušao u osmu deceniju života i dalje je aktivan planinar i osvojio je brojne vrhove, među kojima je najveći Monblan. Posle Svete Gore u Grčkoj svoj penzionerski mir pronašao je na srpskoj Svetoj Gori, u Ovčar Banji.
(Kurir.rs/RINA)
NE PROPUSTITE
