Boj na Mišaru koji će odlučiti sudbinu Prvog srpskog ustanka odigrao se 13. avgusta 1806. godine i predstavljao je jednu od najznačajnijih pobeda u istoriji Srbije.Predvođeni voždom Karađorđem i istaknutim ustaničkim prvacima šabačkog i valjevskog kraja, Srbi su odneli briljantnu pobedu koja je veoma ugrozila status Turaka u okviru Beogradskog pašaluka. U boju je učestvovalo 40.000 turskih vojnika naspram samo 7.000 srpskih ustanika. Srpska vojska dobila je važnu bitku zahvaljujući strategiji koju je Karađorđe naučio od Austrijanaca i prvi put primenio na Balkanu.
Tog 13. avgusta 1806. Karađorđe je na ogradu postavio strelce u dva reda, a iza njih u dva reda borce koji će zamenjivati prve dok pune puške. U svakom uglu u šanac je postavio po jedan top, a konjicu je sakrio u šumi. Na predlog svojih zapovednika, Sulejman-paša je odložio početak napada dok se bolje ne izvide položaji Srba i prikupi još vojske. Već oko 12. avgusta kod Šapca se okupila vojska od oko 40.000 vojnika.
Unutar šanca, Karađorđe je raporedio svoje najbolje strelce u dva reda. Iza njih je razmestio još dva reda pešadije, koja istrčava kad neko od boraca padne, da ga zameni. Određeni broj boraca bio je zadužen i za izvlačenje ranjenika.
Svako od starešina imao je svoju rezervu, koju je po potrebi uvodio u bitku. Karađorđeva rezerva je bila najbrojnija i najiskusnija. Odredio je nosače, koji će nositi i skanjati ranjenike i one koji će deiliti municiju. Odredio je i starešine, koji će održavati poredak u šancu, ako neko zataji. Pošto je prešla rečicu Dumaču, turska konjica je krenula prema Mišarskom brdu. Za njom je išla pešadija, a tobdžije su postavile topove na desnoj obali reke i otvorile vatru na šanac. Kod mosta na Dumači se zaustavio Sulejman-paša sa svojim štabom. Kad je turska konjica natrčala na ravnicu ispred šanca, konji su počeli da se preturaju i da padaju zapleteni u prepreke od divlje loze. Tada su srpski strelci iz šanca otvorili vatru.
Dok se oslabljena turska konjica pribirala za drugi juriš, pristigla je i pešadija. Turske starešine su podelile svoje čete i naredile juriš na šanac, ali su mnogi vojnici popadali na zemlju i nabili se na oštro kolje. Kada su se približili šancu, konjica je ubrzala, a pešadija potrčala. Međutim, ustanici su odbili i ovaj napad. Turci su u tom trenutku zastali oklevajući. Sulejman-paša je zato poslao derviše i hodže da podignu moral. Posle ovoga je turska konjica navalila novom snagom, a predvodio ju je Kulin-kapetan iz Bosanske krajine. Turci su uspeli da se probiju do šanca.
U tom trenutku je Karađorđe dao znak srpskoj konjici da krene u napad. Konjanici su se podelili u dve grupe. Na čelu jednog krila je bio pop Luka Lazarević, a na čelu drugog su bili Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović.
Luka Lazarević je pojurio prema šancu, a prota Mateja je krenuo ulevo prema turskoj artiljeriji i vezirevom štabu. Iznenađene tobdžije su okrenule cevi prema konjici, ali bez uspeha.Nakon što su uklonili tursku artiljeriju, ustanici sa protom Matejom na čelu su jurnuli prema turskom štabu, ali su im se isprečili konjanici iz vezirove pratnje. Nakon što je porazila vezirevu zaštitu, seljačka konjica je napala tursku rezervu na levom krilu prema selu Orašcu. Ustanička konjica pod komandom Luke Lazarevića je rasterala tursku pešadiju oko šanca i krenula je da je goni. Karađorđe je potom naredio da se otvore vrata šanca i da srpska pešadija.
Bitka je završena u predvečerje oko 6 sati velikom srpskom pobedom. Napadu neuporedivo brojnijih Turaka Srbi su uspešno su odolevali, da bi usledio napad srpske konjice, pod vođstvom Pop-Luke Lazarevića i prote Mateje Nenadovića, s desnog boka. Ostaci poraženih Turaka su se posle velikih gubitaka povukli nazad u Bosnu. Na turskoj strani među artiljercima bilo je i Napoleonovih vojnika, a sam Napoleon je odao priznanje Karađorđu za hrabrost i strateški talenat.
Kurir.rs/Mondo
Foto Kurir print
NE PROPUSTITE
