NAJTEŽE JE KAD TI UMRU NAJBLIŽI, KAD NE MOŽEŠ DA POMOGNEŠ: Kurir sa lekarima i osobljem na Infektivnoj klinici KCS

Klinika za Infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije. Sam ovaj naziv u narodu je godinama izazivao strah i želju da i samu kliniku zaobiđu u širokom krugu, ali je za vreme epidemije koronavirusa ova bolnica postala mesto spasenja i nade za bezbroj ljudi, i mesto u koje su sve oči javnosti bili uprte od samog dolaska kovida 19 na naše prostore.

Crvena zona

Reporteri Kurira imali su juče priliku da posete ovu kliniku koja je od marta pretvorena u jednu nepreglednu crvenu zonu, da popričaju s medicinskim osobljem i pacijentima, ali i da se spuste u zloslutnu intenzivnu negu, gde je većina pacijenata na respiratoru ili na drugoj vrsti mehaničke ventilacije, lebdeći između života i smrti. Različite vrste aparata pružaju kiseoničnu potporu pacijentima, okolo se čuje samo brujanje mašina koje ih održavaju u životu. Polovina je bez svesti, neki očima uperenim nagore... Ipak, oni koji su u malo boljem stanju skupljaju snage da nam čak ispoziraju, dok se s jednog kreveta jedva čuje, ispod maske za kiseonik, vrlo ozbiljna molba: „Pa nemojte da me slikate, nisam obrijan, ja bih stvarno da se obrijem.“ Za trenutak zavlada tajac, pa se začuje veseli smeh neumornih medicinskih sestara i anesteziologa, uz obećanje da će ga obrijati prvom prilikom. Još jedan dokaz da čak i u najsurovijim okolnostima predaja nije opcija...

Zorica Nikolić, glavna sestra odeljenja za Kliničku farmakoterapiju i nejasna febrilna stanja Infektivne klinike, kaže nam da imaju oko 50 pacijenata, od kojih je u utorak ujutru njih 11 bilo na respiratoru, ali da se to menja iz časa u čas.

- Pun je kapacitet bolnice, jer se zgrada renovinara. Inače je bilo 270 pregleda, a 97 odsto njih je bilo pozitivno. Ovde već dugo traje velika borba za pacijente, svi smo premoreni, ali se lavovski borimo i želimo da što manje ima obolelih, zato apelujemo na sve građane da nose maske, drže distancu i izbegavaju masovna okupljanja - kaže Nikolićeva i dodaje da iako ima pacijenata koji imaju pridružene bolesti, dolazi i sve više mladih koji su pre toga bili potpuno zdravi:

- Ima trenutno dosta mladih, a najmlađi pacijent na klinici ima 18 godina i nije pre toga imao hroničnih bolesti, ali mu je korona stvorila komplikacije i upalu pluća. Meni najteže pada kada umiru zdravstvene radnici, koji ne brinući o svom zdravlju 24 sata brinu o pacijentima. Porazno je kada ne možemo da pomognemo svojim najbližima, porodici i kolegama.

Na odeljenju na kom su pacijenti s blažom kliničkom slikom dočekuju nas nasmejane doc. dr Slavica Jeremić i Biljana Krneta, obe zdravstvene radnice s upalom pluća i obolele od korone, koje imaju samo reči hvale za osoblje cele Infektivne.

Polumrtva

- Prošlog četvrtka sam došla ovde u kolicima, nisam mogla da dišem, bila sam polumrtva. Pluća kao da su izlazila iz mene, mislila sam da umirem i da je to kraj. Nemam reči za ove lekare i sestre ovde... Kad kažem: „Umirem, neću videti nikoga više“, sestra dođe i kaže: „Nećete, izdržaćete“... Te reči znače više od bilo čega i ne znam odakle im snage više. Meni dođe ruke da im ljubim, malo je da im kažem „hvala“. Ko kaže da je virus bezazlen, nikad mu ne bih poželela da doživi ovako nešto - kaže Krneta, dok dr Jeremić dodaje da niko ne gleda stanje u kom se nalazi klinika, već lep pristup medicinskog osoblja i adekvatnu terapiju koju dobijaju, kao i savršenu organizaciju, zbog koje se oseća prijatno, što „vam je pola zdravlja“.

Ispraćaju nas u nadi da će ubrzo ozdraviti i da će i nas, ali i medicinsko osoblje koje im je spaslo život, sledeći put videti na nekom lepšem mestu.

GLAVNA SESTRA ZORICA NIKOLIĆ

Gorane, vrati nam se što pre

- Direktor doc. dr Goran Stevanović je u samoizolaciji i oporavlja se, imao je blaži oblik korone. Mi ga ovim prilikom mogo pozdravljamo, da nam se što pre vrati jer je on jedna velika karika ovde koja sve vodi i bez njega ništa ne bi bilo ovako - kaže glavna sestra Zorica Nikolić.

JOVANA RADOJČIĆ

Ne brinemo se za sebe

Medicinska sestra Jovana Radojčić kaže da često od umora jedva izađu na vrata, ali da se ne boje za sebe, već da ne zaraze ukućane ili nekog drugog:

- Najteže mi je palo kada su za jednog čoveka bukvalno na svaki sat dolazili sinovi da pitaju. A mi ne znamo ni šta da im kažemo.

Kurir.rs/ Jelena Pronić Foto: Nemanja Nikolić