Život nam se promenio tokom ove godine, a pitanje je kad ćemo i da li ćemo se vratiti na staro. Ako zanemarimo teorije zavere, koje su privlačne jer njima skidamo odgovornost sa sebe, možemo da se podsetimo nekih trenutaka tokom nastanka i boravka čoveka na Zemlji koje su nas dovele do 2020. godine.
U praistoriji je čovek bio nemoćan pred silama prirode i plašio je se. Nadao se da može da je umilostivi davanjem raznih ponuda i prinošenjem žrtvi. Sa razvojem nauke i društva i boljim razumevanjem prirodnih pojava, strah prema prirodi je zamenilo poštovanje. U poslednjih pedesetak godina, sa naglim tehnološkim razvojem, čovek je postao ohol i bezobziran prema prirodi, gledajući isključivo sopstveni interes, nauštrb ostalog živog sveta i okruženja. Ljudska delatnost je nesumnjivo dovela planetu u doba nekontrolisanog odumiranja raznih biljnih i životinjskih vrsta i do klimatskih promena, koje ugrožavaju život na Zemlji. Zašto teško prihvatamo principe održivog razvoja, koji bi nas vremenom vratili u sklad sa prirodom?
Profesorka Ajlin Krist sa američkog univerziteta "Virdžinija Tek", koja decenijama istražuje povezanost ljudske delatnosti i stanja životne sredine, smatra da odgovor leži u opšteprihvaćenom stanovištu da je ljudska vrsta nadmoćna. Postavljanje ljudskog života iznad života drugih živih bića onemogućava nas da prepoznamo vrednost celokupnog živog sveta. Umesto da sagledavamo planetu sa celokupnim živim svetom sa poštovanjem i uvažavanjem, vidimo je samo kao izvor prirodnih resursa. Ideja da je planeta samo resurs za ljudsku potrošnju vodi do nedovoljnog bavljenja ekološkim problemima u medijima i javnom životu. Uglavnom nesvesni stepena ugroženosti životne sredine, ne reagujemo na stanje izazvano našom nezajažljivom željom za komforom i profitom. Profesorka Krist takođe smatra da je ovakav stav podstaknut ubeđenjem da je ljudska vrsta sposobna da odgovori na svaki izazov. Ovakvo uverenje podstiče društvenu bezvoljnost i političku pasivnost.
Zbog svega navedenog, nismo dovoljno posvećeni smanjenju našeg negativnog uticaja na životnu sredinu i nalaženju modela održivog razvoja. Time zaista ugrožavamo naše potomke.
U celom svetu se već duže vreme naučna zajednica i drugi angažovani pojedinci bave istraživanjem antropocentričnog pogleda na svet, koji stavlja čoveka u središte svojih razmatranja, i veze između antropocentrizma, kapitalizma i klimatskih promena. Prihvatanjem ekocentrizma, odnosno uloge ljudske vrste u široj zajednici živih bića, možda možemo da nađemo tu neophodnu ravnotežu koja će obezbediti opstanak celokupnog živog sveta na planeti.
I kakve veze sve to ima sa pandemijom? Verujem da je Zemlja našla način da se odbrani i podseti čoveka da nije baš tako svemoćan kao što zamišlja. Protekla godina nam je jasno postavila ograničenja koja smo, voljno ili nevoljno, morali da prihvatimo. I naredna 2021. godina neće biti laka jer, uz izazove godine koja dolazi, moramo da rešavamo duboke posledice po naše društvo i privredu iz godine koja se završava. Činjenica je da bez znanja ne možemo da promenimo svet, ali je isto tako jasno da bez pojedinačnog angažovanja u neposrednom okruženju nema promena. Naša planeta to od nas očekuje.
Kurir.rs/Foto: M. Lopičić
NE PROPUSTITE
