Kolege je zovu Milunka Savić našeg doba. Na prvoj liniji fronta je od samog početka. I u skafanderu, ali i kod kuće - telefonom. Pa čak i kad ju je i samu korona oborila u bolničku postelju, delila je terapije. Ona je ass. dr Marija Milenković, anesteziolog KCS, a u ovo ratno doba koordinatorka kovid bolnice „Bežanijska kosa“. Ovo je njen dnevnik od nekih mesec dana.
Jutro, već dvoje mrtvo
- Jutro samo što je počelo, a već dva života su ugašena. Sat vremena reanimacije. Ravna linija nije se pomerila - dan ko i svaki drugi - korona odnosi ljude. Podmuklo, za tili čas...
Al’ borba ne staje. Svaki dan da i neku nadu. Tu je Vučko. Sve je protiv njega...
- Težak srčani bolesnik, guši ga. Ubacujemo mu arterijsku kanilu u veni. Jedan ubod, drugi, treći... Čovek od 70 godina plače ko dete - seća se Marija.
Novembar krcka drugu polovinu. Pakao ne staje. Ponovo 25 novih prijema od ponoći do jutra. Opet svugde nekako uguraju još po krevet. Hodnikom ne može da se prođe od boca s kiseonikom.
- Prebacujemo pacijenta u intenzivnu. „Neću na respirator. Umreću“, kaže uz molećiv pogled. „Biće sve u redu. Ujutru se vidimo“, hrabrim ga. Ujutru sam ga zatekla na respiratoru. I nisam mu više videla oči. Nije ih više otvorio.
Slomljena dolazi kući. Poruke već pište: „Interleukin je toliko...“, „Ovaj ima temperaturu...“, „Saturacija pada...“
- Da mi nije Saške, komšinice, zaspala bih na fotelji. Čuje vrata kad dođem i eto je sa šoljom čaja.
Vučko je na neinvazivnoj ventilaciji - NIV. Korak pred respirator. Uspeli su!
- Diše. Saturacija dobra. Sad je već i on naučio da gleda taj čuveni broj na monitoru. Mahnuo je. Čak se i nasmejao. Mašem mu - život je lep.
Gospođa N. uplašeno ponavlja: „Šta ću ja ovde, pa ja sam dobro.“
- I sve je bilo super do tog kobnog sedmog dana. Opet temperatura. Više 5l kiseonika nije dovoljno. Svaki sat smo odvrtali točkić na manometru. Skener skor više nije sedam. Sad je 14! Mora u intenzivnu. „Ali obećali ste mi. Pustite me bar da se pozdravim sa svima.“ Saturacija samo pada - ide na respirator!
Još jedno veče se spustilo. Fotelja je tu. TV vrti lagane filmove:
- Eto je i Keti sa šerpicama. Sa vrućim supicama njene majke. Vraćaju u život.
Stigla je još jedna sreda. Sredom uvek sve ide nizbrdo. Da li je taj dan proklet?!
- Ali za gospođu N. nije! Disanje bolje, pritisak se stabilizovao. Možda uspemo - razmišljala sam.
Nije prošao koji dan, a gospođa N. je skinuta s respiratora. „Žedna sam“, rekla je čim je otvorila oči. Vučko je otišao kući. I konačno je i Tiosavu bolje. Diše sa običnom maskom. U 119, napokon svi lepo dišu.
- Zvoni telefon. Naša medicinska sestra. Muž, prota, ne može da diše. Opet famozni sedmi dan bolesti. Mrzim taj sedmi dan. Govorim doktoru iz ambulante brzo da bodu braunilu i daju kortikosteroide. Da izdrži dok dođe do skenera. Naša bolnica je puna, a na plućima nijednog čistog dela. Svi okrećemo telefone - u „Mišoviću“ ima jedno mesto! Falim te, bože!
Ušli smo i u decembar. Subota. Moj čika Miša ide kući. Srećna sam. Al’ kreće čudan umor, vrtoglavica.
- Računaš od posla, premora, silnog telefoniranja. I vizir je mnogo stezao tih dana, onaj za košenje trave.
Stigla još jedna sreda.
- Mrzim sredu. Prethodnu noć sam dobila temperaturu. Idem na skener. Sestre me čekaju, samo su me pogledale - upala pluća. Sad sam i ja pacijent - seća se Marija 9. decembra.
Cela bolnica došla je da je vidi. Neverica da to može i njoj da se desi.
- Rekla sam im: „Ne brinite, sad sam tu, pacijentima 24 sata dostupna.“ A nekako sam time i sebe hrabrila. Plašila sam se. Lagala bih kad bih rekla drugačije. Znam šta sve može da se desi.
Temperatura u šest
Opet, nije tako loše. Stiže i liste da gleda. „Pojačaj kiseonik na 15l“, „O, dobar je, drži saturaciju“... I dolazi famozni sedmi dan - vratila se temperatura.
- Svaki dan uveče u šest kao da si je poručio. Sa strepnjom sam čekala šest sati. I svaki put 37,5. Sama sebi menjam terapiju. Al’ ipak, čekam moju Milicu da kaže da sam dobro postupila.
Kroz glavu joj svašta prolazi. Gleda slike na telefonu da ne misli.
- Moj rođendan 29. februara. Zar je moguće da je to bio poslednji put u kafani sa dragim ljudima?! Muzika, pesma, pijanka, život... I onda prokleta korona.
Nestala je temperatura, al’ dah ne može da uhvati.
- Nemam snage ni da obiđem kolege. A tih dana mi doktori punili smo krevete listom. Gledaju me divni mladi lekari, Sofija, pa Uroš, Vanja, Milica, Miljana. Evo i Marije. Bez direktorke se ne može ni u postelji. Svaki dan je tu. Nikad ne dođe praznih ruku.
Zovu i doskorašnji pacijenti. Šalju voće, cveće... „Lezite na boku! Ležanje na leđima je put do respiratora!“, grde je onako kako je ona njih. „Ajmo, nemoj da ležiš tu ko proštac“...
Dolazi i 22. decembar.
- Idem kući. Buba, moje drugarice majka, šalje pune šerpice. Ksenija mi je okitila jelku...
Telefon i dalje usijan. Pacijenata je mnogo. Rasprava s profesorom ne staje. „Zašto mi je D-dimer toliki?“ Drama. „Opustite se, ide vam nabolje, mora dva-tri da raste, a to ne znači da ćete se šlogirati“...
Ide Nova godina... Godina nade!
Krila bolest
A MAMA SVAKI ČAS ZOVE
A mama baš tih dana svaki čas zove da pita kako sam. Nisam joj rekla da sam se razbolela. Stara je. Bilja zove: „Moja Bucka je bolesna. Šta ću s njom?!“ Tek kad je legla, rekla sam joj da sam i ja u bolnici. Otišla sam u pidžami da je obiđem - priča Marija.
Poslednje reči
KAŽITE MOM SINU DA NISAM VIŠE LJUT
Prebacujemo još jednog pacijenta na intenzivnu. Jurimo s krevetom. Guši se, jedva diše. Uhvati me za ruku i poslednjim atomima snage uspe da mi kaže: „Kažite mom da nisam više ljut na njega.“ Umro je ubrzo - seća se doktorka.
Kurir.rs/Jelena S. Spasić
