BEOGRAD - Dok se u Srbiji, zahvaljujući aferi nastaloj oko poslovanja Agrobanke, saznalo da i bankari u našoj zemlji dobijaju "debele" bonuse i nagrade, u razvijenom svetu odavno nije nikakva tajna da rukovodioci najmoćnijih bankarskih organizacija primaju milionske sume u vidu posebnih nagrada.
Ekonomista Milan Kovačević rekao je Tanjugu da podržava princip da se zaposleni i lideri u kompanijama i bankama nagrađuju za dobre rezultate rada, napominjući da, generalno, postoje dve vrste takvih plaćanja."Obično je to neka fiksna cifra, a onda je bonus iznad toga. U zadnje vreme, u dosta slučajeva, to je samo bonus, što nije dobro", kazao je Kovačević, ukazujući da bi trebalo praviti razliku između nečega što je veće angažovanje i veći rad i onda da na to dolazi bonus.
Kovačević smatra da bi na drugoj strani trebalo oduzeti bonuse onima koji nisu pokazali dobre rezultate, pogotovo, liderima kompanija i banaka, uz podsećanje da je u svetu bilo slučajeva da kompanije propadaju, a bonus se, ipak, dobijao. "Kada je reč o državnom kapitalu u srpskim preduzećima, mislim da je veći problem što država i ne bira profesionalce, nego politički zaslužne. U tom slučaju ne znam ni čemu onda služi bonus. Ako on može malo uticati na uspeh poslovanja, onda nema svrhe davati mu i bonus. Bolje mu onda dajte fiksni iznos, pa ga tako nagrađujte", kazao je Kovačević .
Ekonomista i saradnik portala Makroekonomija Miroslav Zdravković rekao je Tanjugu da niko ne može da ograniči vlasnika kapitala na koji će način da nagradi izvršne organe u kompaniji, a u Velikoj Britaniji i SAD česta je praksa da se izuzetno važan menadžer za firmu pretvara u ortaka, tako što se časti i akcionarskim udelom. "To je i osnov svetske krize. Upravo zbog ekstra bonusa, bankari su radili sve samo da imaju stope rasta od 20, 30 odsto, makar i fingirane. I, rejting agencije su zajedno sa njima saučestvovali tako što su davale izveštaje kakve su davale. To je ljudska pohlepa kao izvor krize", smatra Zdravković.
Što se tiče javnog sektora kod nas, Zdravković smatra da bi u državnim preduzećima trebalo da se reguliše način isplata, što može i sada da se vidi na osnovu mesečnih i godišnjih podataka o fondu zarada. "Međutim, mislim da su u javnom sektoru, u sektoru zdravstva, obrazovanje i državne uprave, bonusi relativno retki, više se to odnosi na javna preduzeća. A, ja ne znam ko koliko isplaćuje u javnim preduzećima", rekao je Zdravković i predočio da u principu, ne bi trebalo nikome da se isplaćuju bonusi.
Sagovornik Tanjuga je uzeo kao klasičan primer Telekom Srbija i druga dva operatera mobilne telefonije, navodeći da u Telekomu Srbija ima slučajeva da radnici napuštaju tu kompaniju zato što kod konkurencije mogu da imaju 10.000 ili 20.000 dinara veće plate za isto zvanje i istu funkciju. Ali ti isti radnici i inženjeri vrlo brzo požele da se vrate u prethodnu firmu i pored nižih primanja, zbog znatno manjeg angažmana na poslu i "labavije" radne discipline, ukazao je Zdravković.
U najrazvijenim zemljama je, inače, deljenje ogromnih nagrada i bonusa već odavno "normalna praksa", pa je tako, naprimer, donedavni čelnik nemačke Dojče banke Jozef Akerman tokom protekle decenije dobijao godišnje, u vidu bonusa i više od 11 miliona evra. Pre četiri godine, zbog velikog nezadovoljstva javnosti, Akerman je "pristao" da mu se već dodeljeni bonus "skreše" za oko 30 odsto, ali je i nakon toga, kako je ironično komentarisala nemačka štampa, "inkasirao lepu, milionsku "svoticu".
U Velikoj Britaniji i SAD je na početku velike finansijske krize izbile su velike afere zbog "ogromnih i neopravdanih" bonusa moćnih direktora u velikim bankama i drugim finansijskim kompanijama. Američki bankari, a takođe i glavni rukovodioci raznih fondova i osiguravajućih kompanija su, kako navode analitičari, bez premca po visini takvih nagrada. Oni, kako je svojevremeno primetio kolumnista "Njujork tajmsa", nisu "priznali" ni veliku finansijsku krizu, koja je svom silinom buknula u leto 2008. godine, pa su čak i tada "zaradili" milionske bonuse.
Sve zemlje bivšeg socijalizma, koje su pre nešto više od dve decenije prešle na tržišni model privrede, takođe su prihvatile praksu uspostavljenu u vodećim zapadnim ekonomijama da se bankarski i uspešni privredni rukovodioci nagrađuju visokim bonusima. U tome je tipičan primer Rusija u kojoj, naprimer, šefovi energetskog giganta "Gasprom" godišnje osim veoma visokih plata dobijaju redovno i milionske iznose, računato u dolarima, "zbog ostvarenih poslovnih rezultata".
Ruski analitičari koji kritikuju takvu praksu naročito su ogorčeni što milione dobijaju mahom direktori preduzeća iz energetskog i rudarskog sektora privrede. Oni ukazuju da se uspešan bilans, koji ostvaruju nagrađivani rukovodioci u tim preduzećima zasniva, pre svega, na monopolskom položaju i da zbog toga uopoše ne zaslužuju bilo kakve posebne nagrade i bonuse.
