Jednom ću možda sesti za kompjuter i napisati priču moje majke Božidarke Frajt kako bi se napokon saznala prava istina... Mama se veoma uzrujala što je već danima logor u Jasenovcu u svim medijima, pojavljuju se senzacionalistički naslovi i izjave koje ona nije dala, a ona ne želi da priča o tome, potresena je. Film "Dara iz Jasenovca" nismo gledale i samim tim ga ne možemo ni komentarisati.
Ovo za Kurir kaže hrvatska glumica Bojana Gregorić, ćerka čuvene jugoslovenske glumice Božidarke Frajt (81), koja je poslednjih dana dospela ponovo u žižu javnosti jer je kao dvogodišnje dete iz srpske porodice sa Kozare preživela koncentracioni logor Jasenovac, odakle ju je spasla Diana Budisavljević.
A dok njena ćerka jednom ne napiše ispovest svoje majke, mi vam prenosimo deliće iz knjige "Rat i djeca Kozare" Dragoja Lukića, u kojoj je opisano i stradanje Božidarkine porodice.
Frajtova, koja se proslavila ulogom u filmu "Užička republika", a koju je publika imala priliku da gleda, recimo, i u "Putu za Montevideo", rođena je sa prezimenom Grublješić 1940. godine u selu Velika Žuljevica pod Kozarom. Imala je nepune dve godine kada su joj ustaše streljale majku Vidu. Zajedno sa hiljadama dece deportovana je u dečji logor u Sisku, odakle je prebačena u prihvatilište Crvenog krsta u Zagrebu. Tamo su je usvojili Katarina i Stjepan Frajt, koji su je odgajali kao ćerku, a Božidarka je tek u 36. godini saznala svoje pravo poreklo, kada ju je napokon našla tetka Dara Grublješić, prvoborac sa Kozare.
Otac joj je poginuo kao borac Druge krajiške brigade. - U kozaračkoj ofanzivi majka Vida odvučena je s Kozare u sabirni logor Cerovljane. Put je vodio kroz Jasenovac u selo Klokočevac, kraj Bjelovara. U naručju je nosila malu Božidarku, svoje jedino dete. Selo je bilo partizansko i u njemu se jedne noći mnogo pucalo. Došle su ustaše i Vidu sa porodicom sprovele u Sisak. Već sutradan po dolasku majkama su oduzeli decu, a Vida je streljana - piše Lukić.
U vagonima za stoku, iz Siska je 16. oktobra 1942. dovezeno 566 male, polužive, gladne, žedne i preplašene dece, sa okačenim kartonskim karticama oko vrata, koje su mnogi kidali ili jeli. Među njima je bila i Božidarka, koja je svoju karticu sačuvala, a sa još 30 dece u tajnosti je spasena i raspoređena u prihvatište Crvenog krsta u Zagrebu, odakle ju je samo pet dana kasnije usvojila porodica Frajt.
Supružnici bez dece Katarina i Stjepan Frajt uzeli su, kako piše u dokumentima, na "izdržavanje i odgoj žensko dete sa brojem 527" u oktobru 1942. godine.
- Tim ljudima sam beskrajno zahvalna. Ja se ne sećam ničeg iz tog ranijeg detinjstva... Sećam se prve haljine koju su mi obukli i sećam se da nisam imala kosu - izjavila je Frajtova 1979. godine u emisiji Radio Beograda.
Bojana Gregorić:
Mamin put bio više nego težak
Božidarkina ćerka, hrvatska glumica Bojana Gregorić Vejzović, pre nekoliko godina je u intervjuu za Kurir rekla da ne može da zamisli da u 21. veku neko dete prođe sličan put kao njena majka. - Ne daj bože! Strahota, nasilje, siročad... Nikad više ne ponovilo se... Mamin put je bio i više nego težak, a njena volja i radost življenja više nego snažne. Hrabri ljudi koračaju napred i ne okreću se prema tuzi prošlosti, već obasuti bleskom neraspoznatljive budućnosti srčano koračaju sa verom da sutra uvek može biti bolje... Eto, to je moja mama.
NE PROPUSTITE
Pakao za mališane
Profesor Kamilo Bresler i Jana Koh, mlada sestra Crvenog krsta, bili su među istaknutim organizatorima spasavanja rasute dece na zagrebačkoj železničkoj stanici.
- Još jednom to sve ne bih mogla preživeti. U vagonima za stoku dovučeno je 850 dece iz Stare Gradiške. Bio je to prvi transport. Ustaše su nas požurivale da što pre ispraznimo kompoziciju. Izvukli smo 40 mrtve dece. Dok su prenošena, umrlo je još 17, a za vreme kupanja i raskuživanja još 37. Radnici iz Železničke kolonije, krišom od ustaša, donosili su kante s vodom i kvasili vapijuće detinje usne - prisećala se strahota kasnije Jana u razgovoru za knjigu Dragoja Lukića.
(Kurir.rs/Jelena Pronić)
