Albert Andijev, čuveni dobrovoljac iz Južne Osetije koji se tokom 1999. godine borio rame uz rame sa srpskim vojnicima na KiM, preminuo je od posledica kovida u bolnici u Batajnici.
Andijev je uoči 20. godišnjice bombardovanja dao intervju za Kurir u kome je opisao detalje borbe protiv albanskih terorista.
- Nije me brinulo da li ću poginuti. Bitno mi je bilo da budem na pravoj strani, a 1999. borio sam se na strani istine, na strani naroda koji je branio svoje. Kosovo i Metohija, to je zemlja koja pripada Srbiji! Danas bih uradio isto, rame uz rame sa hrabrim srpskim vojnicima - započeo je ispovest Albert.
Nakon dolaska u tadašnju SRJ raspoređen je kao snajperista u 549. motorizovanoj brigadi, a iz rata je izašao kako vojni invalid 100 odsto.
- Tog 5. maja kod Suve Reke pogođen sam u oko... Munjevito sam razmišljao. Snajper sam prebacio na drugo rame, jezikom sam obrisao nišan od krvi i nastavio da pucam. Osetio sam da gubim svest, nekako sam se podigao, a tada sam dobio i drugi metak u ruku. Saborci su me brzo stavili na šatorska krila i odneli u pozadinu - priča Andijev.
Prvobitno je lečen u Kliničkom centru u Prištini odakle je izašao bez dopusta lekara i pošao na položaj, ali je naišao na saborce iz jedinice, koji su ga odveli u Beograd da nastavi lečenje.
- Nisam mogao da ležim u krevetu dok se moji bore. Ginulo se... Pronalazili smo tela poginulih saboraca. Bilo je teško. Borci su plakali jer niko nije od gvožđa. I ja sam plakao krišom. Bilo je i onih kojima nismo videli suze, ali bolje suze nego suvi plač - priseća se hrabri Rus.
Andijev zaključuje da je heroj onaj koji je svojoj zemlji dao sve, pa i život.
- Vojnici su tokom rata odlazili u crkve i svetinje. Molili smo se. To nam je davalo snagu, duhovni mir, ako imaš taj mir u sebi, jači si. Najteže mi je palo naređenje da se povlačimo. Nikome ne želim da doživi poraz bez poraza - kaže Andijev.
Nakon rata ostao je da živi u Srbiji.
Oženio se Vlasotičankom, dobio je sina Lazara, koga je nazvao po čuvenom srpskom vladaru. Dugo su živeli u Vlasotincu, a nakon nekoliko godina su se preselili u Beograd.
- Rekao sam svom sinu: "Sine moj, tvoja sudbina će biti teška, nikada nećeš smeti da voliš Rusiju više od Srbije i nećeš smeti da voliš Srbiju više nego Rusiju, moraćeš ih voleti podjednako" - rekao je na 20. godišnjici bombardovanja Andijev.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
