OVAKVE SMRTI U SVETU NEMA: 26 žena prebilo nemačkog oficira da bi časno umrle! KOLEKTIVNO SAMOUBISTVO ZBILO SE USRED BEOGRADA!

Banjički logor, osnovan pre 80 godina, razlikovao se od svih drugih na svetu po jednoj stvari. Strašna je i jeziva, ali i posebna, za divljenje i svako poštovanje! Čak 26 žena dogovorilo se te 1944. da ne idu ko ovce na klanje pred naciste. Prebile su nemačkog oficira, znajući da će ih odmah ubiti, ali će bar časno umreti!

"Dedinje"

U dve nevelike sobe na adresi Pavla Jurišića Šturma 33, istoj onoj gde se u Vojnoj akademiji najbolji školuju da služe otadžbini, muzej je Banjičkog logora. Neupadljiv i nekako skriven čuva sećanje na stradanje, mučenje i strašne godine okupacije.

Pre nego što uđete u te sobe stradanja i bola dočekaće vas ogromna slika - nalik čuvenoj Pikasovoj "Gerniki", jednoj od najvećih antiratnih simbola. Naša je delo logoraša i slikara Miloša Bajića i omaž je tom neviđenom kolektivnom samoubistvu od 11. septembra 1944.

- Logor je ubrzano pražnjen u septembru 1944, a logoraši likvidirani ili slati u konc-logore Rajha. I čak 26 žena se dogovara da praktično izvrši samoubistvo. Zaista je neverovatno da nijedna iz sobe nije bila protiv. Računale su da nema nade za njih i to je visokosimbolički čin i jedinstveni slučaj. Da ne bi išle kao ovce na klanje, rešene da pokažu bunt i časno umru, prebijaju nemačkog oficira kad je ušao u sobu. Oni, inače, među golorukim logorašima nisu nosili oružje. Uletela je straža, 24 su odmah ubijene, dve su našli ranjene pod telima i dokrajčili ih - priča nam Andrej Ćirić, stručni vodič muzeja.

To je bilo gotovo na samom kraju postojanja Banjičkog logora, a početak je bio 5. jula 1941, kada je osnovan koncentracioni logor, zvanično nazvan "Dedinje", na mestu kasarne. Beograd je bio jedina okupirana prestonica Evrope koja je u gradskom jezgru imala četiri logora. Po obodima grada bila su streljanja na čak 26 lokacija, a Jajinci su najgore stratište.

- Bila je ovde i gotovo kompletna Akademija nauka, intelektualci, pokret otpora, ali i ravnogorci, Romi, Jevreji... Oko 40 odsto bili su politički zatvorenici, pa je postojala i kontrola nad procesom umiranja kako bi ih sačuvali i trgovali njima. Zatočena je krajem 1942. i Jelica, žena Draže Mihailovića, kako bi izvršili pritisak na njega. Ovde su ljudi i strašno mučeni prebijanjem, pa i vatrom... - kaže Ćirić.

Nedostatak hrane

Ipak, najveći broj logoraša bili su obični taoci, među kojima su birani za likvidacije po principu 50 za ranjenog Nemca, a 100 za ubijenog.

- Banjica je bila koncentracioni logor u pravom smislu te reči, trijaža - ko će na streljanje, ko na prinudni rad, na Donji Kalemegdan, ili širom Evrope, ili u logore Rajha. Najveći broj njih je tu bio bez izlaza, misleći da li će u smrt ili će biti pušteni - priča Ćirić.

Kad je brod krenuo da tone, Nemci su uništavali knjige, pa tačnih brojeva ubijenih i zatočenih nema. Po zvaničnim podacima, 4.286 žena, dece i muškaraca je ubijeno, odnosno slato na streljanje, uglavnom u Jajince.

- Pretpostavlja se da je bar oko 3.500 više ubijenih i umrlih. Takođe, pretpostavlja se da je u samom logoru likvidirano ili umrlo oko 150 ljudi. Najmlađa žrtva je dvogodišnje dete, umrlo zbog loših uslova - objašnjava Ćirić, i dodaje da su Nemci planirali, što svedoči ovde izloženi plan, da otvore u Banjici krematorijum 1943, ali im je bio preskup.

UBIJANI I U DUŠEGUPCI

I iz Banjice su ljudi završavali u zloglasnoj dušegupci.

- Dušegupka je bio kamion za utovar na koji su Nemci stavili oznake Crvenog krsta kako bi se logoraši primirili. Imao je veliku zadnju komoru od lima, četrdesetak ljudi je moglo da stane, i kad krenu izduvni gasovi kamiona, ljudi se uguše za pet do sedam minuta - objašnjava Ćirić.

Po knjigama, bilo je ukupno oko 23.000 logoraša, priča Ćirić, ali uistinu više, možda oko 30.000, jer nisu upisivani oni koji su tu bili dan-dva pre egzekucije, kao i mnogi koji su odvođeni na prinudni rad i u logore Rajha.

Ovde se umiralo zbog nedostatka hrane ili nege.

- Jelo se slabo. Uglavnom su se oslanjali na pakete hrane od porodica, ali stražari su uzimali najbolje iz njih. Nemci su im davali malo kaše i pružali minimalnu zdravstvenu zaštitu, ali samo zato da ne bi izbila neka epidemija jer su u logoru bili i njihovi ljudi - priča Ćirić i dodaje da su logoraši mogli jednom dnevno u "toalet" na ogroman kazan i po 10 minuta.

Prva soba, puna slika i vitrina, kazuje nam da su logoraši bili i svakojaki "umetnici" - minijaturne lutke i figure gospođa, papuča, seljaka, gospode, pudli... govore ko je odakle došao, kakve je živote i navike imao. Ima tu i šaha, karti... "Mama, tata, volim te"... izvezeno na maramicama posebno je dirljivo.

- Pravili su predmete od onoga što su mogli da se nađu - komadi odeće, drveta, ponešto u paketima hrane... Posvećivali su se tome da bi sačuvali zdrav razum, a lutke krpenjače plele su žene dovođene s decom da bi mališani imali igračke - kaže Ćirić.

Traži suvu šljivu

Tu su i pisamca na papiru za savijanje cigareta, jedva da se ponešto čita...

- Javite mi se jednim malim pismom koje stavite u suvu šljivu ili iz kajsije izvadite košticu i metnite pismo, ali da bude dobro uvijeno u celofan - piše jedan logoraš.

- Pošaljite mi sapuna za umivanje i pranje, a naročito prašak za veš - drugi će porodici.

A oni sami i njihove porodice sve ove sitnice i uspomene doneli su na Banjicu i insistirali da ostane sećanje na logor, koji odmah posle rata beše zatvor Ozne, pa potom vojni, da bi na kraju postao Vojna akademija.

Muzeju je dat ovaj neveliki prostor, gde su i bile sobe za logoraše. I upravo je jedna i rekonstrisana po svedočenju samih logoraša. Prljavi i oljušćeni zidovi, rešetke na prozorima, prnje i niz drvenih panela, kaljeva peć s metlom u ćošku, papuče u nizu... - Isprva su spavali na podu, metalne krevete iz kasarne pokupili su Nemci, a 1942. su stavili panele za spavanje. Najstrože je bilo zabranjeno otvarati prozore, pa je leti bio pakao, a neki su zato i umirali. Nemci su teško bolesne i iznemogle puštali u kućni pritvor da tamo umru kako se ne bi bavili još i njihovim sahranama. Poneko je i preživeo - objašnjava Ćirić.

SAMICE - TU SU MUČENI MUSTAFA GOLUBIĆ, VERA MILETIĆ...

I samica je ovde rekonstruisana - prozor sa šipkama, nazovi krevet i gotovo ništa. Na našu opasku da je još i velika, Ćirić veli da je trebalo u nju da stanu i dva-tri islednika. Tu su bili značajni "uslovi", važno je bilo da nemaju komunikaciju ni sa kim.

- Mustafa Golubić je bio ovde, svog su ga polomili, čak i vatrom mučili, i potpuno slomljen streljan je 29. jula 1941. na stolici u današnjem Pionirskom parku. I Vera Miletić je torturisana u samici, pa poslata na egzekuciju u Jajince 7. septembra 1944. Njeno hapšenje je bio veliki uspeh za Nemce, bila je ovde nekoliko nedelja. Gestapo ju je najčešće prebijalo - priča Ćirić.

Kraj je došao nenajavljeno - tog 5. oktobra 1944. pedesetak logoraša, koliko ih je bilo, jer ostali su pobijeni ili poslati u druge logore, probudilo se i shvatilo da nisu zaključani. Nacisti su pobegli, sve je mirisalo na poraz...

Iz muzeja nas ispraća spisak duž zida sobe pakla... 4.286 imena. Čitave porodice, po dve-tri generacije iste, pa i cela sela sa svih strana Srbije skončali su ovde. Ne sme da se zaboravi. Mora da se zna..

BANJIČKI LOGOR U BROJKAMA

5. jula 1941. osnovan logor

23.637 logoraša navedeno poimenice, za koje se zna da su bili ovde

4.286 muškaraca, žena i dece ubijeno, po knjigama

8.756 ubijeno do aprila 1944. po nalazu Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagala

oko 150 ljudi ubijeno u krugu logora

15 godina je bila donja granica za likvidaciju

2 godine imala najmlađa žrtva

26 logoraških soba

100 logoraša moglo u sobu

8 drvenih baraka postepeno izgrađivano

oko 3.000 ljudi moglo da bude u logoru u svakom trenutku

4/5. oktobra 1944. raspušten logor 1

982. postavka muzejska

Kurir.rs/Jelena S. Spasić