Molim Vas samo oni koji imaju karte, numerisane! Samo s kartama! Čekajte, gospođo, gde žurite - viče "majstor", pred vratima autobusa na krcatom peronu u Beogradu.
- Pa trebalo je pre pet minuta da krenemo, a sad još treba da čekamo da uđemo - žali se jedna gospođa.
- Eee, što kasnimo. Šta vi znate šta nas sve snađe - ode majstor da otvara prtljažnik, pa dobaci kolegi:
- Cepaj karte, al samo s brojem! Napuni se bus.
- Dečko, ja imam kartu za mesto 11. Moraš ustati - eto je druga gospođa.
- Ma ovo je 15, prebrojte od početka. Evo, ovo ispred mene je vaše. Kad lepo brojite vidite da je pred nama više sedišta nego što piše - momak će.
- Sad treba i da brojimo umesto da gledamo brojeve sedišta - dočeka ga devojka ispred, kojoj je našla rukom ispisane brojeve kraj sedišta.
- Šta da brojim, kad piše?!
- A gde je 14-15? Nigde. Nema - dečko će. - Majstore, oću 11.
- Pa sedi na 11.
- Al tu sedi neko, kako ću.
- Pa šta te briga!
Diže gospođa dečka, koji ode do vozača:
- Sad mi nađite broj 15. Gde je?!
- Ja da ti tražim?! Pa vidiš da vozim. Tu je negde. Pogledaj.
- Nema nigde!
- Brlj'o svako svašta. I pis'o. Šta sad ja da radim?! - vozač će.
- Budi bog s nama, ovo nogde nema - gospođa će koja "osvoji" jedanaesticu.
Pola busa u smeh. Stvarno nigde nema!
U tom banu još jedan dečko otpozadi.
- Na mom mestu je starija gospođa. Zaista ne mogu ženu da dižem. Nađite mi mesto da sednem, imam kartu numerisanu.
- Pa ti stoj kad nećeš da je digneš.
- Do Požege da stojim?!
- Jesam, krenuo sam. Al' seo nisam. Ma ne pitaj. Krš neki. I prodali 'iljadu karata, a mesta nigde. Prošaci - javlja se prvi mučenik na telefon.
- Đe su one novine. Dajde, nađi ih, da im stavimo da sednu - "majstor" će mlađem kolegi.
- Ma ti si kriva. Nagovori me da idem busom. Umesto da sam ko čovek seo u auto. Sad ću da stojim do Požege - drugi mučenik se javlja na zvonjavu telefona.
- Prodali više karata nego mesta i boli ih uvo. I sad ja kriv - jada se "majstor" i on nekom telefonira.
Utom zaustavi na prigradskom stajalištu. Poznata neformalna stanica...
- Majstore, dva odoše puna, puštaj do Lučana - vapi starija gospođa.
- Nema mesta, troje mi stoji. A i ne idem u Lučane - viče.
- Ma može i do Čačka. I ja ću da stojim, nema veze - ona će.
- I ja, molim te druže. Do Čačka - čovek iza nje dobaci.
- Ama ljudi, kazniće me, nije ovo lokal - zatvori vrata i krenu.
Mladi kolega usta, uze iz prtljažnika iznad sedišta table s redom vožnje i maršrutama, plastificirane.
- Ljudi, uzmite ovo, dođite sedite na stepenice.
- Neka, hvala, ne treba - začu se devojka, koju niko ne ču dotad.
Stoji i ćuti.
Momci dograbiše table.
- Davaj. Ljudi, izvinite, niste vi krivi, al baš se iznervirah - sede na stepenik kod vozača onaj do Požege.
Drugi nesta kod yadnjih vrata. U jednom momentu i devojka nesta iz vidila. Tabla, ipak, valja.
Odjuri Firma Krtić autoputem. Krenu smeh i šala... Sve je ok...
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
