Filota Fila (1914-1983), jedan od najpoznatijih advokata u bivšoj Jugoslaviji, na sopstvenoj koži osetio je dah smrti, u koncentracionom logoru Mauthauzen, u koji je, kao partizan, prebačen 1943. iz Banjičkog logora, u Beogradu.
Kasnije je pričao da se na Svetog Nikolu našao u redu za gasnu komoru. Neverovatnim spletom okolnosti mašina smrti pokvarila se neposredno pre no što će doći na red.
Uz opasku da mu je "srećan dan", jedan nemački oficir ga je uzeo da mu izglanca čizme.
Filota je tako dobro obavio posao da je oficir u čizmama mogao da se ogleda. To mu je spaslo život. Oficir ga je zadržao kao veštog radnika. Oslobođenje je dočekao sa 40 kilograma i tuberkulozom, ali je preživeo!
Kasnije, do kraja života, iako Cincar, slavio je Svetog Nikolu kao kućnu slavu. I branio je na smrt osuđene.
- Gledao sam smrti u oči i na Banjici i u Mauthauzenu, gledao sam ljude kad su ih odvodili na stratišta, poznavao sam mnoge osuđene na smrt jer sam, kao branilac, svakodnevno kontaktirao sa njima, i znam kako se neljudski oseća čovek osuđen da više ne živi - napisao je Filota Fila u predgovoru svoje knjige "Branio sam na smrt osuđene".
Kako navodi, branio je u 53 slučaja u kojima je izrečena smrtna kazna, od kojih je 12 izvršeno. Ipak, za najspektakularnije u karijeri smatrao je suđenje Šefki Hodžić, koju je zastupao sa sinom Tomom Filom i sestrićem Đorđem Belom. Proces Šefki iz Jusića, u Bosni, od oktobra 1969. do proleća 1972. pratio je ceo svet.
Sve je počelo kada je neko 1969. ubio 25-godišnju Aliju Hasanović, u devetom mesecu trudnoće. Ispaljena su joj tri metka iz pištolja u leđa i iz nje izvađeno živo dete i odneto!
Pet dana je istraga tapkala u mestu, kada su se setili da pregledaju sve žene u okolini koje su se porodile. Među njima se našla i Šefka, čije je dete umrlo dan posle porođaja.
Opirala se pregledu znajući da će se otkriti da nije bila trudna. Nekoliko meseci obmanjivala je selo pošto ni posle devet godina braka nije rodila bebu. Dete izvađeno iz Alijine utrobe umrlo je u njenoj kući.
Sa Šefkom je uhapšen i njen zet Avdija Hodžić. Na prvom saslušanju, Šefka je kao ubicu označila navodnog ljubavnika Ramu Hasanovića, a kasnije Avdiju. Iz dana u dan menjala je iskaze. Istraga je ipak bila svesna da ovakav zločin nije mogla da počini sama, nepismena seljanka, jer je vađenje živog deteta predstavljalo hirurški zahvat.
U šarenim šalvarama, Šefka je bila lepa i vitka. Dimije i opanke ubrzo je zamenila cipelama i haljinom, skratili su joj kosu.
Osuđena je 25. maja 1970. na smrt streljanjem. Pretres po žalbi dospeo je pred veće Vrhovnog suda BiH, ali je smrtna kazna potvrđena. Preostao je još samo Vrhovni sud Jugoslavije. Upravo je on doneo Šefki spas - predmet je vraćen na ponovno odlučivanje.
Nova presuda je izrečena 10. septembra 1971. Ponovo je oglašena krivom i osuđena na smrt, ali joj je kazna pretvorena u 20 godina strogog zatvora. Slučaj ubistva iz Jusića nikada nije rasvetljen.
Branio je Filota u Beogradu, 1968. godine, i penzionisanog kapetana milicije Milorada Golubovića, koji je ubio, u po bela nasred ulice u centru glavnog grada, znatno mlađu Mirosandu Satarić, kasirku u samoposluzi, udatu majku maloletne ćerke, koja nije htela da mu bude ljubavnica, i to dok je ona za ruku držala svoju šestogodišnju devojčicu.
Sudskom veću predočio je Golubovićevu tužnu istinu: on je kao profesionalni izvršilac učestvovao u obavljanju nekoliko stotina smrtnih kazni, što je dovelo do trajne traume.
- Ubio je hladnokrvno i kao sa nekim pravom, a na suđenju se nije kajao, ni pokušavao da objasni svoj postupak. Čak je smatrao da je njegovo pravo da ubije ženu koja ga je odbila kao mužjaka, iako je prema njoj ispoljavao samo nagonsku želju, a ne i ljubav i poštovanje - pisao je Filota.
Javnost je bila ogorčena kada je Golubović spasao glavu, jer mu je smrtna kazna odmah zamenjena za dvadeset godina strogog zatvora. Fila je do kraja verovao da je sud postupio pravilno, jer je Golubović zapravo optužio sve koji su se zalagali za ubijanje prestupnika.
Kako je Filota sam govorio, najveće interesovanje u njegovoj knjizi izazvalo je suđenje Tomi Stojanovskom, koji je, 10. februara 1966, u krugu pivare u Skoplju, ubio dva čoveka, a dvojicu ranio. Na sve strane govorilo se o "hladnokrvnom, svirepom ubici", pa je odbrana, s obzirom na linč-atmosferu, imala male šanse da mu izvuče živu glavu.
Stojanovski je bio visokokvalifikovani električar. Kao član Saveza komunista došao je u sukob sa rukovodećom garniturom pivare, povezanom rodbinskim i kumovskim vezama. Čim se suprotstavio, dospeo je na crnu listu. Ubrzo je izbačen sa posla i iz Saveza komunista.
Podneo je tužbu redovnom sudu, koji će ga posle prve smrtne kazne vratiti na posao.
Tog 10. februara, uvređen dobacivanjem, ubio je inženjera i tehničara, sa kojima je vršio primopredaju alata, pa je odatle požurio u direkciju gde je ranio direktora i sekretara. Stojanovski je Filoti govorio: "Jesam postupio kao najgori ubica, ali niko neće da sasluša zašto! Niko neće da čuje kakva sam poniženja i uvrede trpeo. Ne žalim što ću biti streljan, ali ne bih mogao da preživim ako se ne čuje istina kako se postupalo sa jednim radnikom!"
Osuđen je na smrt, a Filotina žalba Vrhovnom sudu Makedonije, na 46 kucanih stranica, odbijena je. Ipak, Vrhovni sud Jugoslavije usvojio je žalbu, zahtevajući novo suđenje.
Drugo veće Okružnog suda u Skoplju donelo je istovetnu presudu kao pre, Vrhovni sud Makedonije ponovo je odbio žalbe, ali je Vrhovni sud Jugoslavije preinačio smrtnu u kaznu od 20 godina.
Kad je ustao protiv smrtne kazne, kako je ispričao Toma fila, njegovog oca su hteli da uhapse.
KO JE UBIO DEČAKA VITOMIRA
Dvadeset petog avgusta 1959. u Lisoviću, kraj Barajeva, Milorad Ristović pronašao je devetogodišnjeg dečaka Vitomira Minića preklanog u kukuruzu. Za ubistvo je optužen Uroš Mihajlović, sa kojim je otac dečaka Siniša bio u svađi. Uroš je tri meseca negirao zločin, da bi na kraju priznao. Osuđen je na 15 godina zatvora.
Filota je uložio žalbu Vrhovnom sudu, dokazujući niz nelogičnosti u Uroševom priznanju, koje su ukazivale da je iznuđeno. Prvostepena presuda je ukinuta, a na novom suđenju Filota je postavio pitanje moguće krivice dečakovog oca, koji je sumnjao da Vitomir nije njegovo dete, već plod veze Uroša i njegove žene Olge. Posle četiri i po godine u zatvoru, Uroš je oslobođen, a za ubistvo niko nije odgovarao. Na kraju je Siniša 1969. ubio Uroša kad su se vraćali sa vašara. Osuđen je na tri godine zatvora, a osveta je uzeta kao olakšavajuća okolnost.
(Kurir.rs/Novosti)
NE PROPUSTITE
