Događaj iz jedne pošte na Zvezdari koji se desio u subotu popodne je podelio mišljenje građana koji su čekali u dugačkom redu. Neki su bili besni, a drugi se pak raznežili pričom usamljenog dekice koji je plaćao račune...
Došla sam da platim račune. Napolju veje sneg, duva neki hladan vetar. Toliko sam se smrzla dok sam bila na pijaci da sam jedva čekala da uđem u poštu malo da se ugrejem. Subota je, znam da se svi vraćaju sa pijace i da je gužva na šalterima, pa velim, taman ću da se ugrejem dok čekam pa onda dalje da završavam obaveze. Uđem unutra, a ono samo petoro ispred mene. Pomislim, brže ću završiti nego što sam mislila jer rade dva šaltera, ali nije bilo tako.
- Na desnom šalteru stoji dekica koji plaća račune. Ja čekam na levom. "Ukupno 7.600 dinara." Kaže mu je žena koja radi na šalteru i ponavlja nekoliko puta jer dekica nije čuo. Posmatram ga pažljivo. Šešir na glavi, kaput, rukavice. Maska mu prekrila lice, vide mu se samo plave oči. Drhtavim rukama polako iz koverte vadi jednu crvenu, drugu, treću... Oprezno broji sedam hiljada. Još sporije je brojao "onih 600 dinara".
Kad je konačno izbrojao novac dao je ženi. Ona strpljiva, ljubazna, čeka, a vidi sve veći red iza njega... Uzela je novac i završila uplatu. Dekici vratila uplatnice. Za to vreme ono četvoro koji su čekali ispred mene završili su na "levom" šalteru. Stigoh i ja na red... Paralelno stoji dekica pored mene koji je uzevši uplatnice počeo svoju priču, što bi mnogi rekli, "od Kulina bana i boljih dana"...
Plaćam račune i osluškujem njegove reči. Setio se roditelja, mati i oca, kako kaže, živeli su na selu, a otkad su umrli više nije otišao tamo, kroz uzdah reče, "ima dvadeset godina". Razmišljam zbog čega je plaćanje računa u pošti u njemu probudilo toplo sećanje na zavičaj, mati i oca...
Ne pomerajući se nastavlja priču o stanu na Zvezdari gde živi sam i o tome kako uredno svakog meseca na vreme isplaćuje sve svoje račune. A onda nastavi priču o operacijama koje je preživeo, a sve sam, pa ni da mu dođe neko u bolnicu da proveri da li je živ. Žena na "levom šalteru" završava moje uplate i potpisujem uplatnicu, a dekica niže rečenice. Iza mene ljudi u redu uveliko komentarišu kako treba da se skloni, da oni nemaju vremena da slušaju prazne priče. "Je l završio, jeste, neka se pomeri, nemamo mi ceo dan!" Neke je pak njegova usamljena priča raznežila i vratila sećanje na roditelje, pa bi ga rado pustili da završi monolog dok se oni ugreju. Ali šta da rade oni napolju...?
Žena na šalteru ga je pomno slušala, ali čuvši komentare rekla je ljudima da dođu pored njega kako ne bi više čekali. Prišao je jedan gospodin, platio račune, završio. Okrenuo se i otišao, a dekica nastvalja da priča o samoći. Sve sam spakovala u torbu, okrećem i izlazim, pomislim samo kako on nema sa kim da progovori o ovome, pa ga je plaćanje računa nekako podstaklo da kaže šta mu je na duši, verujući da će ga ovde bar neko saslušati... Izlazim napolje, a napolju se napravio red. Ljudi na vejavici stoje i pitaju se šta se dešava unutra, "Da nije nekome pozlilo", pitaju me...
Kurir.rs/ A. K.
NE PROPUSTITE
